„Ćelije smrti” postaju muzej

U podrumske prostorije beogradskog Okružnog zatvora u kojima su se nekada izvršavale smrtne kazne, malo je ko ušao u poslednjih 47 godina. Toliko je prošlo od izvršenja poslednjeg pogubljenja u ovom kazamatu.

Malobrojni koji su decenijama kasnije ipak kročili u memljivi podrum gde je izvršavana egzekucija kažu da se dugo osećao miris smrti u vazduhu, a da su smrtonosni hici ispaljivani baš na ovom mestu svedoče brojne rupe u zidovima koje su za sobom ostavljala ispaljena zrna.

Danas ove prostorije gotovo svi zaobilaze. Zapuštene su, oronule, a dugo u njima nije bilo ni struje. Međutim, uskoro će biti drugačije. Dobar deo atmosfere „ćelija smrti”, najverovatnije sledeće godine, moći će da osete i svi koji za to budu zainteresovani. Kako za „Politiku” otkriva Zvonko Grulović, upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, tada bi trebalo da bude završena potpuna rekonstrukcija ovih prostorija, a potom i da se one otvore za posetioce.

– Ove godine će biti urađena projektna dokumentacija prostora u kojem su se nekada izvršavale smrtne kazne, a kada ona bude završena znaćemo koliki će biti troškovi rekonstrukcije. Reč je o prostoru površine između 500 i 600 kvadratnih metara u kojem se nalazi 11 ćelija i koji je, sam po sebi, zanimljiv. Trudićemo se da sve bude autentično, pa verujem da bi mnogi ljudi želeli da ih vide – otkriva Grulović za „Politiku”.

Planirano je da se podrum sa ćelijama pretvori u muzejski prostor a u njemu će mesto naći i puške i municija koje su se koristile u vreme izvršenja kazne. Među budućim eksponatima naći će se i lisice koje su stavljane osuđenicima, takozvane bukagije.

Malo je poznato da se ruski arhitekta po čijem su nacrtu nemački ratni zarobljenici od 1946. do 1953. godine gradili kazamat u Bačvanskoj, postarao da se oni koji su čekali na izvršenje smrtne kazne, osim psihološkog pritiska kojem su bili podvrgnuti zbog najteže osude, suoče i sa posebnom nelagodom zbog prostorija u kojima su čekali njeno izvršenje.

– Pod podrumskog dela, praktično ide – nizbrdo. Prema kazivanjima komandira koji su nekada radili u zatvoru, osuđenici na smrt u podrumske prostorije su dovođeni mesec dana pred izvršenje. Kako se vreme egzekucije približavalo, tako su se oni premeštali iz prostorije u prostoriju, odnosno sve niže i niže. Na ovaj način, suočavali su se sa izuzetnim psihološkim pritiskom. Dodatni pritisak predstavljala je činjenica da je prostorija bila tamna i hladna, bez prirodnog svetla, a plafoni jako niski – kaže upravnik beogradskog zatvora.

Smrtnu kaznu izvršavalo je pet komandira. Puške su im davane kada bi stali naspram osuđenika. Niko od njih, međutim, nije znao u čijoj se pušci nalazi bojeva municija. Oni iskusniji su, ipak, objašnjava naš sagovornik, po trzaju puške iz koje su pucali u osuđenika, mogli da zaključe da li je ispaljen „ćorak”. Po pričama onih koji su ranije radili u zatvoru, ljude za izvršenje smrtne kazne birali su načelnik obezbeđenja i upravnik.

– Oni koji se sećaju tog perioda pričaju da su svi koji su učestvovali u izvršenju smrtne kazne prolazili razne lekarske preglede i da su imali jako slične psihološke profile. Uglavnom su imali završene srednje škole, češće trogodišnje. Izvršenju egzekucije, po zakonu, morali su da prisustvuju upravnik zatvora, predsednik tada Okružnog suda, okružni tužilac i predstavnici Državne bezbednosti. Obavezno je bilo i prisustvo lekara – priča Grulović.

Miroslava Derikonjić

Antrfile

Poslednja egzekucija

U Okružnom zatvoru ne znaju koliko je egzekucija izvršeno tokom više decenija, sve do 1969. godine, kada je prekinuto sa pogubljenjima u ovom kazamatu. Neki od dosijea nekadašnjih osuđenika na smrt čuvaju se u Okružnom zatvoru, a drugi su dugo godina čuvani u Državnoj bezbednosti, pa su prebačeni u Arhiv.

Pred streljački vod u prostoriji u kojoj se izvršavala smrtna kazna poslednji su pre 47 godina izvedeni Dragoljub Gutić i Savo Lisovac. Mediji su tada pisali da su se Gutić, koga je štampa nazivala propalim studentom Ekonomskog fakulteta i okorelim kockarom koji je zbog svoje opsesije i izbegavanja vojne obaveze završio na sudu i Lisovac, koji je iza sebe imao poduži zatvorski staž zbog teških razbojništava, krađa, nasilja i falsifikata, upoznali u zatvoru.

Tamo su i skovali plan da presretnu kurira Robnih kuća „Beograd”, koji je svakodnevno u običnoj torbi, bez pratioca i oružja, nosio i do ondašnjih 100.000 dinara u banku. Pošto im je za bekstvo bio potreban automobil, odlučili su da, pre razbojništva, ubiju taksistu i prisvoje njihovo vozilo. Seli su na zadnje sedište taksi vozila Tiosava Jankovića i jedan od njih je taksisti ispalio hitac u glavu. Njegovo telo odneli su u Čortanovce i bacili u bunar.

Na suđenju su svaljivali krivicu jedan na drugog. Odlukom suda, osuđeni su na smrtnu kaznu. Bila je to poslednja smrtna kazna koja je izvršena u beogradskom Okružnom zatvoru.