Одисеја афричког детета број 95

Од нашег специјалног извештача
Берлин – Када је Намибијка Лусија Пандулени Енгомбе 1979. године изашла из авиона и крочила на тло Источне Немачке, осетила је несвакидашњу хладноћу. Тада је први пут видела снег.

Седмогодишња Лусија била је једно од осамдесеторо деце на том лету, пребачене на сигурно тло у време док је у њеној земљи беснео рат за независност Намибије од Јужне Африке, који је трајао од 1966. до 1988. Лусија се школовала у Немачкој 11 година, а потом је са осталом децом враћена у домовину. Ипак, заувек је остала везана за Немачку. У овој земљи 2004. године је издала аутобиографску књигу „Дете број 95: Моја немачко-афричка одисеја” која је постала бестселер. И даље живи у родној Намибији, у градићу Ошакати, где је запослена као продуцент за програм на немачком језику у Намибијском јавном сервису (NBC – Namibian broadcasting corporation).

Својим понашањем и животним искуством Лусија се издвајала међу 17 новинара који су почетком маја провели седам дана у Берлину на позив Немачке федералне канцеларије за спољне послове. Баш због тога замолила сам је да исприча своју животну причу за „Политику”, на шта је она радо пристала. Њене успомене на детињство веома су живе, али их препричава без видљивих емоција. Као нешто што је толико пута испричано, исплакано и преживљено.

Рано детињство провела је у избегличким камповима у Анголи и Замбији јер је као дете од три године са мајком, две сестре и братом због рата напустила дом.

Одрастала је уз жене које су биле принуђене да се проституишу како би прехраниле децу. Избеглички кампови у којима су боравили често су премештани јер их је јужноафричка војска откривала и бомбардовала.

Из тог пакла Лусија је имала срећу да изађе и стигне на сигурно тло Немачке, чија је Намибија некада била колонија. Као и остала деца са тог спасоносног лета била је веома мршава, са огромним, надувеним стомаком. Готово на ивици смрти. Са осталим малишанима смештена је у замак у тадашњој Источној Немачкој, у градићу Белин.

Сећа се како је у Берлину први пут „видела струју” и користила тоалет. У афричким камповима жене су кувале на ватри коју су палили на отвореном.

– Када смо стигли у замак једна од службеница ме је одвела до тоалета и видела како збуњено гледам. Показала ми је како да га користим и да на крају оперем руке. Уследио је оброк. Тада су многа деца од страха заплакала од страха јер су им у избегличким камповима мајке строго забрањивале да једу било шта што им оне нису спремиле. Плашиле су се да је храна отрована. Ја сам волела да једем па нисам ни размишљала о томе – прича Луција.

Сећа се да је у том првом оброку била и јабука, воће које никада до тада није пробала, а које јој је и дан-данас омиљено.

– Следећег дана су нас распоредили у собе. Када сам ушла одмах сам приметила једну прелепу лутку. Узела сам је у руке и схватила да она отвара и затвара очи. То је била моја прва играчка. Тог дана су нам поделили бројеве јер нас је било немогуће разликовати. Постала сам број девет – сећа се Лусија својих првих дана у Немачкој, обележених тугом и чежњом за породицом. Током боравка у овој земљи мајка је само једном успела да је посети.

Ипак, време је учинило своје. Почела је да похађа школу, научила језик, стекла пријатеље. А онда је уследио нови обрт у њеном животу. Након 11 година живота у Немачкој сва деца су враћена у Африку. Рат за независност Намибије је завршен и нису више имали право на азил.

Када је депортована у домовину опет је добила број. Овог пута је постала 95. Баш тако је назвала аутобиографску књигу у којој је детаљно описала културолошки шок који је доживела када се вратила у домовину.

– Осећала сам се као странац у властитој земљи. Имала сам 18 година и спремала се да у Немачкој упишем факултет, а враћена сам у Африку. Сместили у избеглички камп док родитељи не дођу по нас. Данима сам чекала мајку и плакала, заправо нисам ни знала да ли је било ко од моје породице жив. Онда је мајка дошла по мене и одвела ме кући. Тада сам сазнала и да ми је отац жив – сећа се Лусија.

Њен отац, Имануел Енгомбе, био је један од активиста у СВАПО, покрету који је водио борбу за независност ове земље, а 1990. године дошао на власт. Због своје улоге у покрету морао да је да чува сигурност своје породице па никада није живео са њима.

Упркос мајчином противљењу, одлучила је да се сретне с оцем.

– Док сам чекала тај сусрет размишљала сам каква је особа. Нисам знала ништа о њему. Међутим, наш први сусрет разбио је све моје страхове. Био је најбоља особа коју сам икада упознала – препричава наша саговорница.

Традиционални афрички начин живота за њу је био нешто сасвим ново. Оно што је потиснула у својој подсвести. Неколико наредних година провела је покушавајући да прихвати нови систем вредности и правила живота. Ипак, је успела да се уклопи у друштво. На Универзитету у Намибији завршила је основне студије новинарства, ускоро ће стећи мастер диплому и прави планове о докторској дисертацији. Њен први роман веома је популаран у Намибији и Немачкој, па Лусија размишља о томе да напише још једну књигу. Како би дочарала искуства становника малих земаља чијим животима управљају велике светске силе.