Mајски подемос

У мају све буја, па и мржња, од Блајбурга, преко Сарајева до Приштине. Само смо ми постали мирољубиви па код нас цвета љубав. Додуше, не у хиљаду цветова, него само према једној цвећки која се залива и народним и народњачким сузама радосницама. За неког је тај цвет „лепи чова”, за неког „царево око”, а за опозицију кактус, што је њихов субјективни осећај. Показали су то и избори, али и у владајућој странци која је имала само једног кандидата за председника, за разлику од демократа, код којих ће ускоро сваки члан бити кандидат за председника. Судећи, дакле, по изборима, изабран је цар. Зато је на равној нози разговарао са Путином који дублира руског цара у опасним сценама геополитике. Шта је цар цару дошапнуо, не зна чак ни ЦИА. То ће се видети приликом састављања нове владе.

Ова монолитност партије и народа (не мислим на грађане) створила је српски подемос, али не у опозицији, него у власти. подемос у Шпанији значи „ми можемо”, а код нас је попримио варијанту – може нам се. Не мислим на Савамалу јер како нам је, ономад, саопштено: нису у питању биле фантомке, нико није везиван, није их било тридесетак, него свега једанаест, од голмана до левог крила. Преплашеним (без разлога) грађанима учиниле су се фантомке јер су ти весели момци имали такав израз лица. Као и они на паркингу Партизановог стадиона са људском маском. Уосталом, неки са фантомкама су, својевремено, рушили достојанство и углед председника републике, па ником ништа. Чувар јесте био везан, али за свој посао који је радио предано. Десетоминутни информацијски мрак неких пролазника био је за њихово добро јер мобилни зраче и штетни су за људски организам. Све у свему, страдали су само они власници порушених некретнина које су стекли криминалом.

Монолитност вође и народа (опет изузимам грађане) покушавају да угрозе нико други до медији који тврде да истина може да има више лица. Са и без фантомки. Са часним изузецима ружичасте телевизије и „дезинформера”, који су преузели улогу послератних „Комуниста” и „Борбе”. Што се тиче смена у ТВ Војводина, то је већ прерасло у традицију – сви су радили исто.

Сатира стење под теретом мноштва инспирација. Бољи живот, који само што није, потпуно ће да је скрха па ће остати само у траговима. А што се тиче власти, трагови сатире већ сада „смрде нечовјештвом”.