Сламчица на европском путу

Можда нисмо праведни када говоримо о Хрватској, њеној елити и њеном односу према Србији. Има у тој причи о окамењеној српско-хрватској нетрпељивости сувише стереотипа, општих места на које се, као на штаке, ослањају лидери, уметници и интелектуалци сваки пут када им клеца памет или креативност. Жарко Пуховски припада кругу либералнијих хрватских интелектуалаца који је често имао снаге или храбрости да разбија те стереотипе који дивљају на аутопуту бившег братства и јединства. Да проговори о злочинима о „Олуји” или да ћути док се рецитују неоусташки интелектуални шлагери о „бизантинском фактору” који је тисућу година гушио слободу и демократију.

И када је Хрватска постала део Европске уније, а Србија никако није изашла из свести или подсвести хрватске елите, Загребу су отворена бројна врата за кредите, фондове, инвестиције. Али за знатан део елите као специјална привилегија европског чланства остала је могућност да се Србија може блокирати на свакој европској раскрсници – због судова, некултуре, нехуманог односа према усташким командантима, штетности кајмака, отпора према Томпсоновој глазби... То наравно звучи банално, али у свакој од тих великих баналности на Балкану лежи хиљаду разлога за срећу. А може ли бити веће среће од осећаја да имате стотину начина да уцењујете архинепријатеља и да још говорите да ту уцену вршите, као неку споредну активност, више због Европе него због себе.

Жарко Пуховски је и у том случају био храбрији и одлучио да не учествује и националној лутрији чија је главна премија блокада Србије у преговорима са ЕУ. „Било је много паметније пустити да преговори започну и онда пити крв на сламчицу”, рекао је доајен либералне мисли у Хрватској. Није јасно да ли је реч о лошем стилу, достојном ђилкоша који пију пиво испред сеоске продавнице смишљајући смицалице за комшије који не пију са њима. Или је Пуховски имао само лош дан.

Ако се, ипак, испостави да би велики хрватски хуманиста симболички радије пио крв на сламчицу, него пиво са осталим ђилкошима, онда би у Београду неко морао да размишља како ће, заиста, изгледати наш европски пут. И зашто нас, на првом поглављу зауставља једина европска држава у којој двојица челних људи владајуће странке долазе директно из тајних служби. Његош је писао о животу као сламци међу вихорове, али би данашњи сеоски песници могли да пишу о сламчици међу комшијама.

Свеједно, либерална Србија је дубоко разочарана – тако су волели Месића, али је тај велики либерал одлучио да последњу председничку посету учини Косову, онда су се заљубили у Јосиповића иако се јавно хвалио да је писао тужбу против Србије за геноцид. А данас чак и Пуховски говори о сламчицама.