Романтичне комедије мигрирале на телевизију

Џоди Фостер је имала само 13 када је пре 40 година – 1976. закорачила први пут на кански црвени тепих као најмлађа звезда у филму „Таксиста“ Мартина Скорсезеа и партнерка Роберту де Ниру и Харвију Кајтелу.

Призивајући сећања на те тренутке, недавно, приликом поновног боравка на Канском фестивалу поводом светске премијере филма „Игра новца/Money Monster“, ова 53-годишња америчка глумица и редитељка, двострука добитница Оскара („Кад јагањци утихну“ и „Оптужена“) изјавила је:

„Било је мало непријатно, имала сам пуно бубуљица на лицу и смешну, лошу боју косе, јер су ме због снимања филма „Багзи Малоун“ офарбали у платинасту плавушу, имала сам погрешну одећу и била посрамљена што су се на плажи жене сунчале у топлесу“.

Њен четврти долазак у Кан, други у функцији редитеља (први је био онај 2011. са филмом „Дабар“), омогућио јој је, каже, да обнови свој „мало зарђали француски“, али и да поразмисли о томе шта би некадашња тринаестогодишња Џоди помислила о одраслој Џоди редитељки.

– Вероватно бих била шокирана што сам у истој струци већ четрдесет година, невероватно! Као веома млада желела сам да будем редитељка, али нисам знала да ћу то икада моћи да постигнем, јер су жене редитељи тада биле веома ретке. Једино сам знала за европске редитељке Маргарету фон Трота и Лину Вертмилер. Међутим, видите, успела сам, рекла је Џоди Фостер.

И јесте успела, филм „Игра новца/Money Monster“ је већ четврти дугометражни играни филм који је режирала. Као редитељка је дебитовала још 1991. са филмом „Мали човек Тејт“, да би потом уследили и филмови „Кући за празнике“ (1995) и „Дабар“ (2011), али и редитељске епизоде у телевизијским серијама „Кућа од карата“ и „Наранџаста је нова црна“.

Лично, сматрам режију филма „Игра новца/Money Monster“ (у продукцији „Сони пикчерса“) њеном најбољом режијом и спремна сам да размишљања поделим са вама, јер је овај филм од данас на редовном репертоару биоскопа у Србији. Овај пут је Фостерова у Кан довела и своје главне филмске јунаке – Џорџа Клунија (у пратњи заносне супруге Амал) и Џулију Робертс и тако засенила све друге званичне и незваничне догађаје у неколико фестивалских дана.

У овом брзом, динамичном и узбудљивом „мејнстрим“ холивудском филму, Клуни и Робертсова тумаче ликове водитеља раскошног и крајње естрадизованог телевизијског шоуа о финансијама и берзи и његову продуценткињу који ће се наћи у екстремној ситуацији када банкротирани инвеститор силом окупира студио у живом телевизијском преносу. Џоди Фостер је у Кану изјавила, а „Политика“ тада пренела: „ Никада нисам радила овакав филм – жанровски, са великим новцем, великим звездама и са хиљаду статиста на улици испред њујоршке берзе. Не знам да ли ће неки од председничких кандидата овај филм користити као инспирацију за своје дебате. Свет финансија и свет технологија је на уснама сваког од њих, и десничара и левичара и умерених и центра. Тема филма је данас веома актуелна, јасно је да наш финансијски систем захтева реформу...”.

Иако се овом филму Фостерове могу приписати помало наивне представе света финансијског бизниса и функције медија (истина је новинарима увек на првом месту!?), не може се оспорити њена редитељска визија, па ни жеља да каже нешто на тему једног од горућих проблема савременог света.

– Најтежи део редитељског посла био је онај да се добије зелено светло за почетак, све друго је ишло лакше. А сада следи она нервоза због притиска званог успех филма на биоскопским благајнама. Као редитељ направила сам филм у који сам веровала и мислим да сам са својим глумцима створила нешто што има пуну визију и то је једино што сам могла. Ништа друго није у мојим рукама, каже Фостерова.

На питање да ли због режије све више запоставља глуму, одговорила је „Никада нисам престала да делујем и као глумица и мислим да ће тако бити до краја живота. Међутим, сада сам дефинитивно више фокусирана на режију, јер за мене нема више улога које су ми нудили када сам имала, 20, 30 година“.

Да ли је и то разлог што је у Кану учествовала и у дебати „Жене у покрету“ током које је било речи и о шведском предлогу да се до 2020. године постигне квота 50–50 у изједначавању мушкараца и жена у филмском стваралаштву? „Није“, одговорила је она, „не подржавам систем квота и брину ме квоте у односу на уметност“. Филмске ствараоце и жене у филму, сматра она, више треба да брине наставак тенденција снимања високобуџетских акционих блокбастера са суперхеројима и специјалним ефектима.

„Филмови у којима су традиционално играле жене, као што су романтичне комедије и средњебуџетске драме, мигрирали су на телевизију. Због енормних трошкова суперхеројских филмова шефови студија се суздржавају да дају шансу новим редитељским гласовима. И то је оно што брине“, каже Фостерова. Додала је и следеће: „Мене је подигла самохрана мајка, живим у свету у којем није било нити има много жена редитеља. Зато сам одлучила да ћу бити једна од њих“...