„Беохемија” у стечају

Зрењанин – Фабрика за производњу детерџената „Беохемија – Инхем” пала је у стечај. Такву одлуку донео је овдашњи суд Привредни суд, пошто је прихватио оцене поверилаца предузећа, а реч је пре свега о банкама – да оно није испунило претходне договоре у покушајима да се спасе од пропадања.

Зрењанински произвођачи кућне хемије, који и данас покривају трећину домаћег тржишта, и као такви спадају међу гиганте у овој бранши, дошли су у тешку ситуацију јер је процењено да су им дугови петнаестак пута већи од укупне вредности фабрике.

Како је у трагању за најповољнијим планом реорганизације објашњавао директор „Беохемије – Инхем” Жељко Жунић, фабрици је био потребан десетогодишњи предах за враћање кредита. За успешно спровођење претходног плана реорганизације, поред репрограма дугова, фирма је рачунала и на 15 милиона евра свежих пара за обртни капитал. То је подразумевало и оздрављење повезаних предузећа, вршачке „Хемије – Бриксол” и београдске „Далије”. Свеж новац очигледно није нађен.

Остала је енигма како се компанија енормно задужила, јер је утврђено да фабрика вреди 1,3 милијарде, а има дугове од 20,7 милијарди динара, па је испало да би у случају банкрота и распродаје имовине повериоци успели да наплате тек око седам одсто потраживања. Зато је план реорганизације изгледао много примамљивије од банкрота.

После прихватања плана реорганизације стотинак радника враћено је у производне погоне и из Зрењанина је настављено уредно снабдевање тржишта детерџентима и кућном хемијом. Међутим, финансијска неликвидност и даље је оптерећивала компанију којој банке очигледно више нису наклоњене.

АИК и Сбербанка, које потражују 2,6 милијарде динара, одлучиле су да одустану од плана и притом оптужиле менаџмент да не води добру пословну политику, да не поступа по плану и не измирује преузете обавезе. „Беохемија” је и другим банкама дужна још око 15 милијарди динара, с малим шансама да се тај новац врати. И од 2013, кад је запала у велике финансијске потешкоће, фабрика је добро радила, али су је оптерећивали дугови и неликвидност.

Неизвесност око судбине фабрике одражава се на атмосферу међу радницима. Они су већ неко време у „тихом штрајку”, па линије раде са знатно смањеним капацитетом. Последња уплата на рачун плата износила је тек по десет хиљада динара од фебруарске плате.

Илуструјући стање у овој фирми у Већу самосталних синдиката у Зрењанину тврде да су иницијатори идеје да се у фабрици оснује синдикат одмах добили отказ, а сазнајемо да запослени по зрењанинским продавницама пазаре на бонове, при чему се та роба наводно, компензује кућном хемијом коју они производе.

За стечајног управника постављен је Василије Јовановић. Мада наредни потез поверилаца није познат, очекује се да се уз његову помоћ погони издају у закуп, како би се наставила производња прашкастих детерџената и кућне хемије, што је овде и до сада успешно рађено. Тако би радници могли да добијају плату, а повериоци бар донекле да се наплаћују.