Миксеризација култура

Другачија сцена

Миксеризација културе приказује се као пожељни модел који ће коначно „раздрмати улењене” културне раднике и ствари поставити на своје (тржишно) место

У новој културној политици у којој нема критичког односа према скором наслеђу и примерима еманципаторских пракси и корисних експеримената, фокус се ставља на стварање слике о себи која ће бити доказ „иновативности”, „компетитивности”, „лидерства”, „компаративне предности” и сличних пожељних одредница којима се повећава сопствена цена на тржишту. Довољно је погледати презентације КЦ Град или Миксер хауса, теме Миксер фестивала, интервјуе и наступе заговорника „миксер” модела и културних индустрија.

У таквом контексту нису пожељни други модели, попут оног који је представљала Друга сцена.

Маријана Цветковић

ФЕНОМЕНИ:

Мими Мерцедез – без сажаљења

Да ли је можда први корак ка субверзији чињење одређених механизама видљивим? Чак и ако борба не може да буде све време доследна, шта нас обавезује на искључиви избор између одустајања од борбе или апсолутне доследности?

Најчешће представљена као вулгарна, експлицитна или провокативна београдска реперка, Мими Мерцедез заправо није прва ни једина ауторка оштрог језика и у томе не може бити тајна експлозије њене популарности. Да, она је експлицитна, али и узбудљива, дрска, јединствена и лојална групи својих женских сабораца, женској банди коју назива „бахата фамилија обријане ђане”.

Чини се да је компонента афирмације деведесетих година прошлог века, садржана и у називу реп колектива којем Мими припада – Бомбе деведесетих, најпроблематичнији део прихватања ове занимљиве музичке појаве. Култура произведена деведесетих година прошлог века у Србији, има веома негативну конотацију у елитистичким академским и уметничким круговима. Међутим, Бомбе деведестетих само су симптом отпора некритичном прихватању тековина неолибералног капитализма, који се транзицијом појављује као једино, ако не и спасоносно решење и излаз из мрачног наслеђа свега што претходи двехиљадитим годинама.

Милица Ивић

20 ИСПОД 40: ПОРТРЕТИ СРПСКИХ ПИСАЦА

Борба са гласном тишином: Петар Матовић

Углавном није пријатно оно што се тада може видети, али се подноси сваки одговор стварности: најчешће то није гласни шамар, већ непријатан мирис бесмисла и празнине

Читаве две деценије су прошле од прве збирке Петра Матовића (Ужице, 1978), што је занимљиво дуг песнички „стаж“ за песника кога сврставамо у млађе. Прву збирку објавио је још у гимназијским данима, када је као ученик трећег разреда освојио прву награду на Лимским вечерима поезије, те је и поетски првенац Камерни комади (опело самоћи, 1996) угледао светлост дана. Оно што је могло бити биографски куриозитет, дуг младалачким заносима, данас се недвосмислено узима као колосек који се није могао избећи

Драгана Столић