Mikserizacija kultura

Drugačija scena

Mikserizacija kulture prikazuje se kao poželjni model koji će konačno „razdrmati ulenjene” kulturne radnike i stvari postaviti na svoje (tržišno) mesto

U novoj kulturnoj politici u kojoj nema kritičkog odnosa prema skorom nasleđu i primerima emancipatorskih praksi i korisnih eksperimenata, fokus se stavlja na stvaranje slike o sebi koja će biti dokaz „inovativnosti”, „kompetitivnosti”, „liderstva”, „komparativne prednosti” i sličnih poželjnih odrednica kojima se povećava sopstvena cena na tržištu. Dovoljno je pogledati prezentacije KC Grad ili Mikser hausa, teme Mikser festivala, intervjue i nastupe zagovornika „mikser” modela i kulturnih industrija.

U takvom kontekstu nisu poželjni drugi modeli, poput onog koji je predstavljala Druga scena.

Marijana Cvetković

FENOMENI:

Mimi Mercedez – bez sažaljenja

Da li je možda prvi korak ka subverziji činjenje određenih mehanizama vidljivim? Čak i ako borba ne može da bude sve vreme dosledna, šta nas obavezuje na isključivi izbor između odustajanja od borbe ili apsolutne doslednosti?

Najčešće predstavljena kao vulgarna, eksplicitna ili provokativna beogradska reperka, Mimi Mercedez zapravo nije prva ni jedina autorka oštrog jezika i u tome ne može biti tajna eksplozije njene popularnosti. Da, ona je eksplicitna, ali i uzbudljiva, drska, jedinstvena i lojalna grupi svojih ženskih saboraca, ženskoj bandi koju naziva „bahata familija obrijane đane”.

Čini se da je komponenta afirmacije devedesetih godina prošlog veka, sadržana i u nazivu rep kolektiva kojem Mimi pripada – Bombe devedesetih, najproblematičniji deo prihvatanja ove zanimljive muzičke pojave. Kultura proizvedena devedesetih godina prošlog veka u Srbiji, ima veoma negativnu konotaciju u elitističkim akademskim i umetničkim krugovima. Međutim, Bombe devedestetih samo su simptom otpora nekritičnom prihvatanju tekovina neoliberalnog kapitalizma, koji se tranzicijom pojavljuje kao jedino, ako ne i spasonosno rešenje i izlaz iz mračnog nasleđa svega što prethodi dvehiljaditim godinama.

Milica Ivić

20 ISPOD 40: PORTRETI SRPSKIH PISACA

Borba sa glasnom tišinom: Petar Matović

Uglavnom nije prijatno ono što se tada može videti, ali se podnosi svaki odgovor stvarnosti: najčešće to nije glasni šamar, već neprijatan miris besmisla i praznine

Čitave dve decenije su prošle od prve zbirke Petra Matovića (Užice, 1978), što je zanimljivo dug pesnički „staž“ za pesnika koga svrstavamo u mlađe. Prvu zbirku objavio je još u gimnazijskim danima, kada je kao učenik trećeg razreda osvojio prvu nagradu na Limskim večerima poezije, te je i poetski prvenac Kamerni komadi (opelo samoći, 1996) ugledao svetlost dana. Ono što je moglo biti biografski kuriozitet, dug mladalačkim zanosima, danas se nedvosmisleno uzima kao kolosek koji se nije mogao izbeći

Dragana Stolić