Без наслова, јер немамо робота

„Да ли сте ви новинар?”, гласило је питање којим су учесници на Европској конференцији новинара у Бечу почетком маја постидели Мануела Конрада, директора фирме „Меркурист”. Овај, како ће се испоставити, економиста по струци, новинарима je с поносом представљао најновији производ – програм који ради уреднички посао. Тај алгоритам, објаснио је, уме да да наслов тексту пошто претходно одреди које се речи најчешће понављају.

Новинарску публику довољно је већ запрепастила помисао да им наслов даје робот, кад је стигао нови предлог јунака с почетка текста: да се плата журналистима одређује на основу лајкова. Мада, у Србији, где је новинарска зарада симболична, то би можда био згодан начин за њено повећање. Зачас би новинари регрутовали армију личних ботова.

Али овај предлог бечког економисте и није толика новост, јер управо на овај начин зарађују утицајни блогери и твитераши. Ти грађански новинари, како се помодно називају, свој утицај граде управо на броју оних који их прате – што више фоловера, ретвитова и лајкова имају, то је њихов утицај већи. Њихове профиле на друштвеним мрежама као идеално место за оглашавање радо користе многе компаније, брендови, агенције.

У сајбер заједници окупљеној око „Твитера” и „Фејсбука” важе другачија правила него у традиционалним редакцијама. Тамо се не почиње од градских тема и не чека се с нестрпљењем дан кад ће уредник одлучити да је време да од иницијала постанете новинар с пуним именом и презименом. Тамо се име гради тако што један бомбастичан твит подели армија пратилаца. Та једна мудрост, садржана у највише 140 словних знакова, довољна је да на мрежи постанеш важан колико и колумниста у озбиљној редакцији.

Није најслабија тачка грађанског новинарства то што твитераш никад није направио пијачни барометар, па ни то што његове твитове нико не редигује нити лекторише. Ахилова пета већине јесте у непроверавању чињеница. Читалац ће се сетити обреновачких поплава и случаја шминкерке Јелене Маћић. Ова мејк-ап артискиња лажно је објавила да Обреновцем плутају лешеви. Негде је то начула и путем фејсбук статуса о томе обавестила око 40.000 својих фанова, а да информацију нигде није проверила. Када јој је због ширења панике полиција закуцала на врата, бранила се правом на слободу говора.

Нажалост, њен пример није ни први ни последњи где се, под изговором слободе говора, гласине и сопствена мишљења представљају као чињенице. Наравно, заборављајући да и та слобода подразумева границе. Где су? Судија америчког Врховног суда и аутор првог амандмана америчког устава Оливер Вендел Холмс објаснио је то једноставним примером: слобода говора не подразумева и слободу да у препуном биоскопу лажно узвикнеш „Ватра!”. Те границе нису установљене само америчким уставом, већ и Уставом Србије, као и Европском конвенцијом о људским правима.

Управо расправа о границама слободе говора показује сву острашћеност нашег друштва, која се најбоље одсликава на друштвеним мрежама. Тамо важи неписано правило: постоје две врсте мишљења – моје и погрешно. У преводу, право на слободу говора уступамо искључиво истомишљеницима, док онима с којима се разилазимо задајемо границе. Због тога слобода говора често прераста у говор мржње, а изречене „истине” само су најобичније клевете и увреде.