Bez naslova, jer nemamo robota

„Da li ste vi novinar?”, glasilo je pitanje kojim su učesnici na Evropskoj konferenciji novinara u Beču početkom maja postideli Manuela Konrada, direktora firme „Merkurist”. Ovaj, kako će se ispostaviti, ekonomista po struci, novinarima je s ponosom predstavljao najnoviji proizvod – program koji radi urednički posao. Taj algoritam, objasnio je, ume da da naslov tekstu pošto prethodno odredi koje se reči najčešće ponavljaju.

Novinarsku publiku dovoljno je već zaprepastila pomisao da im naslov daje robot, kad je stigao novi predlog junaka s početka teksta: da se plata žurnalistima određuje na osnovu lajkova. Mada, u Srbiji, gde je novinarska zarada simbolična, to bi možda bio zgodan način za njeno povećanje. Začas bi novinari regrutovali armiju ličnih botova.

Ali ovaj predlog bečkog ekonomiste i nije tolika novost, jer upravo na ovaj način zarađuju uticajni blogeri i tviteraši. Ti građanski novinari, kako se pomodno nazivaju, svoj uticaj grade upravo na broju onih koji ih prate – što više folovera, retvitova i lajkova imaju, to je njihov uticaj veći. Njihove profile na društvenim mrežama kao idealno mesto za oglašavanje rado koriste mnoge kompanije, brendovi, agencije.

U sajber zajednici okupljenoj oko „Tvitera” i „Fejsbuka” važe drugačija pravila nego u tradicionalnim redakcijama. Tamo se ne počinje od gradskih tema i ne čeka se s nestrpljenjem dan kad će urednik odlučiti da je vreme da od inicijala postanete novinar s punim imenom i prezimenom. Tamo se ime gradi tako što jedan bombastičan tvit podeli armija pratilaca. Ta jedna mudrost, sadržana u najviše 140 slovnih znakova, dovoljna je da na mreži postaneš važan koliko i kolumnista u ozbiljnoj redakciji.

Nije najslabija tačka građanskog novinarstva to što tviteraš nikad nije napravio pijačni barometar, pa ni to što njegove tvitove niko ne rediguje niti lektoriše. Ahilova peta većine jeste u neproveravanju činjenica. Čitalac će se setiti obrenovačkih poplava i slučaja šminkerke Jelene Maćić. Ova mejk-ap artiskinja lažno je objavila da Obrenovcem plutaju leševi. Negde je to načula i putem fejsbuk statusa o tome obavestila oko 40.000 svojih fanova, a da informaciju nigde nije proverila. Kada joj je zbog širenja panike policija zakucala na vrata, branila se pravom na slobodu govora.

Nažalost, njen primer nije ni prvi ni poslednji gde se, pod izgovorom slobode govora, glasine i sopstvena mišljenja predstavljaju kao činjenice. Naravno, zaboravljajući da i ta sloboda podrazumeva granice. Gde su? Sudija američkog Vrhovnog suda i autor prvog amandmana američkog ustava Oliver Vendel Holms objasnio je to jednostavnim primerom: sloboda govora ne podrazumeva i slobodu da u prepunom bioskopu lažno uzvikneš „Vatra!”. Te granice nisu ustanovljene samo američkim ustavom, već i Ustavom Srbije, kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Upravo rasprava o granicama slobode govora pokazuje svu ostrašćenost našeg društva, koja se najbolje odslikava na društvenim mrežama. Tamo važi nepisano pravilo: postoje dve vrste mišljenja – moje i pogrešno. U prevodu, pravo na slobodu govora ustupamo isključivo istomišljenicima, dok onima s kojima se razilazimo zadajemo granice. Zbog toga sloboda govora često prerasta u govor mržnje, a izrečene „istine” samo su najobičnije klevete i uvrede.