Комшије спасавају Сандићеву кућу

Зрењанин – Ко се све није залагао да се Сандићева кућа заштити од пропадања, али њој, изгледа, нема спаса. Грађевина која има вишеструки значај већ је пола века склона паду и привремено је, двадесетак година, покривена најлоном. Ипак, некако одолева времену, а докле ће – нико не зна. Пошто институције нису успеле ништа, сада се јавила група грађана из комшијске улице не би ли се реконструкција покренула с мртве тачке.

Кућа на чији помен у Зрењанину одмахују руком јер је временом постала симбол небриге, саграђена је 1790. године и јединствена је по стилу градње. Представља оригиналан и најстарији пример српског народног градитељства у Банату. У њој је рођен Александар Сандић (1836–1908), књижевник и својевремено писар Вука Караџића. Студирао је права и словенску филологију у Бечу. Између осталог, био је и професор гимназије у Сремским Карловцима и у Новом Саду, где је учествовао у раду Матице српске и Српског народног позоришта. Превео је десетак позоришних комада, проучавао српску стару књижевност, а бавио се и публицистиком.

Све су то разлози због којих је још пре пола века указано да би интересантну грађевину требало сачувати за наредне генерације. Међутим, она је већ дуго склона паду и тако „погурена”, прекривена најлоном, а предвиђена реконструкција помера се унедоглед. Највећа препрека је противљење наследника, који су за евентуално препуштање своје имовине у општекорисне сврхе тражили велики новац и, најблаже речено, уцењивали државне институције. Проблем није успело да реши бар петнаестак градских гарнитура, колико их се отприлике сменило на власти од појављивања потребе да се нешто учини с оронулом, а вредном грађевином. Извесни Александар Бата Сојановић, који је кућу наследио преко женских сродника, био је годинама омиљени саговорник новинара који су га свако мало сликали у Сандићевој кући у којој није живео, али је долазио да пред камерама глуми брижност. Није устукнуо до смрти, а пре ње кућу је поклонио даљем рођаку, јер директних потомака није имао. Многи тврде да се ту могло много шта урадити да се неко из власти озбиљније заложио. С друге стране, власници су се одупирали нагодби јер су их злонамерници подстрекивали на то да понуде нису адекватне, а и долазе од „власти која је увек непријатељска” .

Као и у сваком од многих претходних покушаја да се спасе Сандићева кућа, решење је и сада на видику. То процењује Савет Љубљанске улице, група грађана која себе назива удружењем комшија, а оно је и основано последњег петка у мају, који су УН управо прогласиле за међународни Дан комшија. Оснивачи су Србољуб Ћетковић Јовановић и његов син Ћетко, а до сада су окупили угледне грађане: архитекте, економисте, доказане спортисте, а свима је заједничка карактеристика да се никад нису бавили политиком. Комшије су одлучиле да, на свој начин, реше проблем адаптације Сандићеве куће јер им је у комшилуку и, пре свих, њима „боде очи” . Окупљају се око ње, ките је цвећем, не би ли привукли пажњу јавности. Обратили су се на стотине места, тражећи подршку за обнову чувене куће. До сада су је добили од Завода за заштиту споменика културе, Народног музеја, Историјског архива, Градске народне библиотеке, Друштва архитеката, Културног центра, Туристичке организације, а подржали су их и Народно позориште „Тоша Јовановић”, Градско удружење пензионера, Регионална привредна комора Зрењанин и ко све не. Интересантно је да су подршку дале и друге институције, попут свих тридесетак зрењанинских основних и средњих школа. Изузев основне школе „Вук Стефановић Караџић”!