Баук на „Фејсбуку”

Ових дана сам обавио својеврсни експеримент: да барометар политичког расположења Србије, кад је реч о ЕУ, мерим не по класичним медијима, него на овим новим, данас читанијим и популарнијим. Главни је при том био „Фејсбук”, та глобална огласна табла са око 1,65 милијарди корисника у овом тренутку, међу којима је око 3,5 милиона из Србије.

Користио сам „статусе” својих пријатеља с „Фејсбука” и њихових пријатеља. „Фејсбук” је иначе и велико огледало самољубља, али у овом случају ме је интересовао као трибина о ЕУ и алтернативи за процес придруживања, који у званичном политичком ставу „нема алтернативу”.

Први налаз је да су противници у овом случају гласнији од заговорника, што је нормално: опозиција увек мора да буде бучнија, чак и кад њени аргументи нису уверљивији.

Други је да је „Фејсбук” одличан полигон за указивање на „баук Европе” у коју ћемо, како сматра популарна колегиница, колумнисткиња и списатељица, једног дана „бити депортовани”. Својом вољом свакако нећемо пристати да уђемо у тај „пицнути концентрациони логор”, где нам, између осталог, једног дана могу прописати да „на спавање идемо већ у десет”.

Поред изношења сопствених ставова, „статуси” су и прилика да се популаризују они истомишљеника. Звезда у том погледу ових дана је био швајцарски посланик (десничарске Народне партије) и књижевник Оскар Фрајзингер. Његова порука из кратког, за ову прилику преведеног есеја, који је добио приличан број „свиђања” („лајкова”) и нашироко подељен („шерован”) гласи: „Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство.”

Фрејзингер је, као уосталом и сви европски „народњаци”, евроскептик, па, разумљиво, ту медицину преписује и Србији, речитошћу која је разгалила срца наших антиевропејаца. Како вели он: „Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.”

Следе потом реченице са двосмисленим порукама које не морају да буду комплимент. „Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља, али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу...”

На крају је закључак: ако би „пристала да прода свој понос будзашто”, Србија би ступила „у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу”.

Коментари на ову посланицу, приспелу из добро уређене Швајцарске, која можда због тога има мање „душе” од сиромашне и запуштене Србије, били су очекивани: од „нико нема што Србин имаде”, преко „браво мајсторе”, до „ово сваки грађанин Србије мора да прочита, ми не смемо да се мењамо”. И само једна реакција са више разума него емоција: „Ма лепо је то волети, али није ходао у нашим мокасинама, што би рекли Индијанци.”

Прошле недеље промовисана је и вест која (засад) не значи много: најава преговора Евроазијске уније са Србијом о унификацији трговинског режима која би омогућила међусобну бесцаринску размену. У „Фејсбук” верзији, та вест гласи овако: „Збогом Европској унији: одлука донета, Србија ушла у Евроазијску унију”. То што у агенцијској вести нема ни речи о одустајању од ЕУ, нити уласку у ЕЕУ (у којој су сада само Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија), ваљда није битно: жеље су у овом случају јаче од стварности.

Нема сумње да је европеизација Србије веома мукотрпан процес, у којем су менталне препреке на моменте веће од оних политичких, економских и институционалних. Плашење Европом у којој ћемо изгубити свој „идентитет” (тачно је једино да ћемо морати да испред бриселских врата оставимо поприлично својих лоших навика), делује при том и на „Фејсбук” само зато што је наш такозвани европски пут све више једна велика шарена лажа.

Формално се обављају домаћи задаци: доносе се нови закони, али се њима не ствара један функционални оквир владавине права. Уместо политичке воље да се закони примењују, израженија је политичка воља да се игноришу. Салдо је да је Србија по показатељима квалитета институција на зачељу свих листа: регионалних, источноевропских и глобалних.

У политичком дискурсу нема недвосмисленог опредељења у које ћемо друштво: успешних или неуспешних, на Запад (ЕУ) или исток (Русију). Свако је, разуме се, слободан да заступа своја уверења, али бар од оних којима је указано већинско поверење да руководе земљом очекујемо рачун: шта доноси један или други избор.

Како ствари стоје, антевропејство се шири Србијом. Ако је веровати „Фејсбуку”, остајемо „небески народ”, а судећи по нашим животима, за то плаћамо овоземаљску цену.