Оксфордска прича београдског студента

Некадашњи студент Универзитета у Београду Александар Петровић налази се у Оксфорду на постдипломским студијама. Ради докторат на департману за клиничку неурологију. Тамо се обрео захваљујући личној пожртвованости и упорности, али и захваљујући професионализму наставника на београдском Електротехничком факултету. Сећајући се београдских студентских дана, Александар истиче да је Електротехнички факултет заиста задржао много од свог некадашњег сјаја и знање које студенти стичу упоредиво је са знањем студената из других престижних инжењерских школа, али године изолације су, нажалост, и у науци оставиле траг, тако да се методе развијане у свету у последњих десетак година слабо код нас примењују.

Према оцени нашег саговорника, основа коју студије београдског Електротехничког факултета пружају студентима је „изврсна и знање само по себи отвара врата, док сама диплома ту не игра велику улогу”.

– Оно за чим сам трагао изван Србије јесте могућност да у истраживању сјединим љубав према електротехници, биологији и медицини. У центру у коме радим на дизајнирању алгоритама за обраду различитих модалитета MRI слика мозга имам могућности да свакодневно контактирам са математичарима, инжењерима и неуролозима што истраживању даје посебну чар. Увек сам се одушевљавао мултидисциплинарним приступом науци, техници, па и уметности, и управо то одушевљење ме је довело на Оксфорд – објашњава Александар који је прошле године дипломирао на београдском Електротехничком факултету.

Пошто је Математичку гимназију у Лесковцу завршио за три године, Александар Петровић се у септембру 2003. године уписао на београдски Електротехнички факултет, као студент одсека за сигнале и системе. Дипломирао је прошлог јула, са просечном оценом 9,93.

– Дипломски рад из области биомедицинског инжењерства је реализован као заједнички пројекат Електротехничког факултета у Београду и Универзитета у Лувену, Белгија – образлаже за „Политику” постдипломац са Оксфорда.

О њега су се, још пре него што је дипломирао, отимали и са Јејла и са Оксфорда. Листа заинтересованих престижних универзитета за момка из Србије била би сигурно и дужа да је он сам није „скратио”, конкуришући само за место на Јејлу и Оксфорду. Примљен је на оба универзитета. Определио се за Оксфорд и добио чувену Кларендон стипендију: „Бирати између Оксфорда и Јејла прилично је тешко и никада нећу знати да ли сам направио прави избор. Американци маме новцем, а Енглези престижом”.

Он објашњава да се начини рада на универзитетима у Оксфорду и Београду знатно разликују. У Оксфорду се „посебан акценат ставља на менторски рад у малим групама, израду пројеката и домаћих задатака и пуно тога је препуштено самим студентима, били они на основним или постдипломским студијама. Свако тражи свој пут и учи оно што мисли да ће му бити од користи”.

Према мишљењу Петровића, реформа школства у Србији иде у том правцу. Он указује на још једну битну разлику – дужину студирања. У Оксфорду основне студије трају знатно краће, али су зато много интензивније и у целом процесу образовања пресудно је „с којом сврхом се знање стиче”.

– Оксфорд је много више од обичних студија и учења. Поред академског, многи студенти воде активан политички, спортски или „боемски” живот, тако да се по завршетку студија људи не препознају само по изузетном знању, већ и по манирима, начину говора, па чак и акценту. Речју, Оксфорд ставља посебан печат на све аспекте образовања, као и принципе мишљења и понашања. На дебате које организује Оксфордска унија долазе најпознатији државници света, пролећни балови су надалеко чувени, као и сама традиција која се овде негује... Оксфорд и Кембриџ се поносе својим колеџима који су у ствари универзитети у малом. Штавише, то су центри, како академских, тако и друштвених активности, врло налик нашим студентским домовима. Бити у студентском дому или колеџу посебно је лепо и важно искуство – вели Александар.