Кофер пун маште

Шта све може један писац да изнесе на књижевни базар? Неке нове речи, мисли и снове, безброј перипетија са јунацима. Може и сам да буде јунак, и то у једном од најтежих књижевних жанрова. У путопису.

А шта све треба да стави у кофер када крене на пут? Уз оловку и свеску у којој ће бележити утиске о местима и људима са којима се среће – велику радозналост да открије управо оно што нико пре њега није. Ако још има машту достојну бајки, ето путописа из којег ћемо сазнавати оно непознато, подсећати се онога што смо заборавили, открити радозналост у себи и, када спакујемо сопствене кофере и кренемо на пут, другим очима гледати све што је око нас.

Није много оних који знају да је Ханс Кристијан Андерсен, творац неких од најлепших бајки на свету, био и страствени путник. Из родне Данске упућивао се и у егзотичне крајеве, а у сва је места одлазио наоружан великим знањем – историја, митологија, етнологија, књижевност биле су му најбољи водичи. Тако су настајали путописи који су га за живота прослављали и више од бајки које је писао.

Српска књижевна задруга штампала је у свом 98. колу Андерсенов путопис „Базар једног песника” (превод с данског Софија Биланџија и Мирна Стевановић), настао из његовог, како у предговору пише Иво Тартаља, најдужег путовања: од позне јесени 1840. до лета 1841. године. Путовао је железницом („Ни Мефисто није брже летео са Фаустом на свом огртачу”, каже одушевљено), паробродом, кочијом, а круг који је описао завидног је обима. Прва тачка: Копенхаген, па Хамбург где је био на Листовом концерту, потом Нирнберг чије су име опевале слике Албрехта Дирера, Минхен и Тирол, онда Алпи и спуштање у сунчану Италију. Одушевио се Фиренцом, као дете зачаран пролазио кроз стотине соба у Ватикану, Рим га је ошамутио а Колосеум задивио. У њему је већ почео да снева Хиљаду једну ноћ која ће га пратити преко Напуља… покрај обале Сицилије, до Малте а затим Грчке. Са сликом Атине и Акропоља пред очима већ хита ка Оријенту. Дирнут је тугованком о несрећном славују, заљубљеном у ружу која понос због тога што расте над гробом мртвог Хомера претпоставља убогој птичици што сагоре од љубави према њој… Да ли по казни, или по правди, убра је туриста, песник са Севера, и она увену тужна, међу листовима књиге у коју ју је ставио да би се хвалио: „Ово је ружа с Хомеровог гроба!”

Ево већ Андерсена у Константинопољу из којег, паробродом, креће преко Црног мора и Дунавом до Беча. А на том путу Србија. Земља која „читава изгледа као огромна храстова шума” из чијих стабала извирују дријаде, горске виле старогрчке митологије; оне су инспирација и утеха народу чије вође под храстом дижу револуције. Али, под њимиграју и младенци, веселе се сватови, а из његовог разгранатог, чворноватог корења извире народна поезија.

Искрено одушевљен, како каже, овим ратничким и патријархалним народом у којем жена није Амазонка већ својом мудрошћу храбри мушкарца, Андерсен пише о српским историјским личностима и чак препевава неколико српских народних песама чија га је лепота понела.

Од Србије, даље, ка Бечу и крају путовања, Андерсен наставља да пише понесено. Његове реченице привидно звуче журналистички суво-информативно, али су заправо романтичарски опијене лепотом утисака. Иако писан пре више од 160 година, Андерсенов „Базар једног песника” необичне је структуре. Основу итинерера прате, одједном секу, ломе и поново састављају неодољиво испричане бајке и легенде, зачињене најситнијим детаљима и зрнцима задивљујућег знања.

Опчињава овај „Базар…” на којем срећемо Енглезе, Русе, Немце, Американце, људе разних фела, сељанке, просјаке, коњушаре, морнаре, кочијаше, али и виле, богове и робове, трговце, дервише и конзуле… Андерсенова Хиљаду и једна ноћ почела је још од првог корака на путу, да би трајала до данас. Треба је само поново измаштати. А за то је потребан само кофер из којег, широкогрудо нас опијајући, непресушно извире машта.