Пустиња у души

Их, врло важно, као да је ово први пут да „Оскар” припадне прецењеном филму. Дуга историја доделе овог „чикице” од злата, пуна је оваквих примера, па што се ствар не би поновила и што „Оскар” да не припадне и Коеновима и то за филм који не спада у њихова најбоља дела.

Љубитељи жанровског филма и стваралачког опуса Итана и Џоела Коена, могу бити задовољни и са „Нема земље за старце”, насталим према истоименом бестселеру Кормака Мекартија, са Џошом Бролином, Хавијером Бардемом, Томијем Ли Џонсом и Вудијем Харлесоном у главним улогама, у причи у којој нестанак новца покреће лавину насиља, са хладнокрвним убицом (Бардем), трговцем дрогом (Бролин) и остарелим шерифом (Џонс) као главним актерима.

После серијала не много успешних комедија, Коенови се сада враћају својој раној – тамној страни и нуде симултано разголићавање америчке криминалистичке драме, проширујући интересовање за библијске теме и крваву свакодневицу што стално освањује у новинским насловима.

Поигравајући се на ивици апсурда и тешке ироније, уз употребу цинизма, предозираног црно-горког хумора и крвавих сцена, Коенови, иначе и сада прецизни у режији, нажалост, поентирају негде на средини филма. Почетна, примамљива идеја се ту негде већ исцрпла, драма даље функционише на основу низа варијација на исту тему, ствари се не помичу много напред, те филм на крају поприма утисак приличног бесмисла.

То да је ово филм о моралном суноврату друштва, о злу које је завладало Америком која је израсла у земљу са више насиља и безакоња него што је то било у стара времена Дивљег запада, апсолвира се већ после шездесетак минута. И, шта даље? Е, па, у томе и јесте главни проблем – даље нема, односно има, али чему? Да утврдимо градиво? Да схватимо колико је добро крхко а зло чврсто као стена и потонемо у песимизам и нихилизам? Да се уверимо како је господин Сотона, оличен у лику и телу социопате Антона Шигара (иначе изврстан Хавијер Бардем), толико моћан и неуништив да може да хода и са отвореним преломом ноге и тако избегне сопствени усуд?

За Мекартијеву књигу кажу да је снажан, напет и хумором проткан трилер, што, као целина, филм Коенових није. У њему су насумичност и равнодушност једине последице постојећег устројства ствари. На светској премијери „Нема земље за старце” на прошлогодишњем Канском фестивалу, Коенови су били „кажњени” перманентним и прилично масовним изласцима током пројекције. Њихов насилни ретро-кримић и у биоскопској дистрибуцији је прошао осредње. Но, чуда се дешавају, коло среће се окренуло, те су филму од осам номинација припала чак четири „Оскара” (најбољи филм, режија, адаптирани сценарио(!) и споредна мушка улога)! 

Тако су некадашње лучоноше америчког независног филма, постмодернисти који су своја дела стварали хранећи се више другим филмовима него реалним животом, коначно добили и пуну, праву потврду и од стране Холивуда (до сада им је, иако су више пута били номиновани, „Оскар” припао једино за сценарио филма „Фарго”).

Своје путовање Америком започето још 1984. године филмом „Крваво просто” („Blood Simple”) у загушљивој и прашњавој тексашкој провинцији пуној грамзивости и страшних тајни, Коенови су сада завршили и заокружили на истом месту – у Тексасу са пустињама и у души.

Већ су завршили и нови филм, црну комедију „После читања спали” („Burn After Reading”) са Бредом Питом и Тилдом Свинтон, а не би било за чуђење када би овај филм видели у мају на предстојећем 61. Канском фестивалу. Управо су захваљујући освојеној канској „Златној палми” 1991. године за филм „Бартон Финк”, Коенови ушли у прву филмску лигу. Тек тада је за њих сазнао цео свет, а кафкијански „Бартон Финк” је био већ њихов четврти филм.