Писма из затвора Милована Ђиласа

„Многи су робовали, али овакву књигу нису оставили, јер човеку који је тамновао девет година имао је ко да пише. Била је то његова Штефица. Из преписке с њом остала су сачувана сећања која на један другачији  начин приказују Ђиласа.”

Овако је академик Матија Бећковић многобројним посетиоцима у Малој сали Коларчеве задужбине предочио шта се налази међу корицама књиге „Писма из затвора” коју је приредио Ђиласов син Алекса у издању „Вукотић медија”.

Он је на промоцији признао да је, упркос очевој заветној молби да се не бави писмима, ипак приредио ове оригиналне рукописе јер није било никог другог ко детаљно познаје људе, догађаје и околности који се спомињу у писмима, а приказују Ђиду сентименталног према породици, забринутог за политичке прилике, али и спремног да издржи казну без покушаја да је умањи.   

Алекса је своје обраћање посветио браниоцима свог оца, називаним тада у јавности „Ђиласовим адвокатима”, описујући њихов професионални, политички и лични живот. С поносом се сетио и њихових имена – Јован Баровић, Вељко Ковачевић, Слободан Суботић, Војислав Грол и Никола Ђоновић. Ови људи, како је подсетио Алекса, поднели су многе тешкоће, али оно за шта су се борили углавном није било остварено и у том смислу су били трагичне личности, иако је рекао да их памти као људе који нису у себи гајили мржњу и гнев.

– Дивио сам се њиховој широкој култури, опхођењу, знању и, изнад свега, њиховој моралности и храбрости, а сад им се дивим још више јер знам да су такви људи ретки, а то су били – рекао је Ђилас, оцењујући да упркос свему што су трпели, рекло би се да су ови људи били срећни.

– Било би историјски оправдано, политички трезвено, а људски поштено да се Милован Ђилас Ђидо рехабилитује, и држава ту нема шта да дума – рекао је издавач Манојло Вукотић, уверен да то Ђилас не би тражио. Он је навео да се пред читаоцима налази   вишеслојна људска драма натопљена душом и срцем, изнета из пожутелих коверти сачуваних у скривеним ладицама.

О значају овог дела, за које које је Бећковић казао да представља најпотресније завештање и најтежу оптужницу једног времена, говорио је и историчар Вељко Станић, подсећајући да то није дијалог са историјом, већ оживљавање успомена. Нежна, романтична, литература у којој се открива све што крије свет раздвојених, а духом везаних супружника.