Pisma iz zatvora Milovana Đilasa

„Mnogi su robovali, ali ovakvu knjigu nisu ostavili, jer čoveku koji je tamnovao devet godina imao je ko da piše. Bila je to njegova Štefica. Iz prepiske s njom ostala su sačuvana sećanja koja na jedan drugačiji  način prikazuju Đilasa.”

Ovako je akademik Matija Bećković mnogobrojnim posetiocima u Maloj sali Kolarčeve zadužbine predočio šta se nalazi među koricama knjige „Pisma iz zatvora” koju je priredio Đilasov sin Aleksa u izdanju „Vukotić medija”.

On je na promociji priznao da je, uprkos očevoj zavetnoj molbi da se ne bavi pismima, ipak priredio ove originalne rukopise jer nije bilo nikog drugog ko detaljno poznaje ljude, događaje i okolnosti koji se spominju u pismima, a prikazuju Đidu sentimentalnog prema porodici, zabrinutog za političke prilike, ali i spremnog da izdrži kaznu bez pokušaja da je umanji.   

Aleksa je svoje obraćanje posvetio braniocima svog oca, nazivanim tada u javnosti „Đilasovim advokatima”, opisujući njihov profesionalni, politički i lični život. S ponosom se setio i njihovih imena – Jovan Barović, Veljko Kovačević, Slobodan Subotić, Vojislav Grol i Nikola Đonović. Ovi ljudi, kako je podsetio Aleksa, podneli su mnoge teškoće, ali ono za šta su se borili uglavnom nije bilo ostvareno i u tom smislu su bili tragične ličnosti, iako je rekao da ih pamti kao ljude koji nisu u sebi gajili mržnju i gnev.

– Divio sam se njihovoj širokoj kulturi, ophođenju, znanju i, iznad svega, njihovoj moralnosti i hrabrosti, a sad im se divim još više jer znam da su takvi ljudi retki, a to su bili – rekao je Đilas, ocenjujući da uprkos svemu što su trpeli, reklo bi se da su ovi ljudi bili srećni.

– Bilo bi istorijski opravdano, politički trezveno, a ljudski pošteno da se Milovan Đilas Đido rehabilituje, i država tu nema šta da duma – rekao je izdavač Manojlo Vukotić, uveren da to Đilas ne bi tražio. On je naveo da se pred čitaocima nalazi   višeslojna ljudska drama natopljena dušom i srcem, izneta iz požutelih koverti sačuvanih u skrivenim ladicama.

O značaju ovog dela, za koje koje je Bećković kazao da predstavlja najpotresnije zaveštanje i najtežu optužnicu jednog vremena, govorio je i istoričar Veljko Stanić, podsećajući da to nije dijalog sa istorijom, već oživljavanje uspomena. Nežna, romantična, literatura u kojoj se otkriva sve što krije svet razdvojenih, a duhom vezanih supružnika.