Више и гласова и пацки

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 9. марта – Грађани Вајоминга јуче су променили уврежену представу о њима као прилично незаинтересованим учесницима унутарстраначких надметања за председника Америке. На појединим бирачким местима било их је готово десет пута више него што је уобичајено.

Заокрет у понашању се приписује – „обаманији”, како се назива ванредна мобилизациона моћ илиноиског сенатора Барака Обаме (46). Привукао је, кажу, и младе да први пут гласају и старе који су остављали утисак да је одлазак на биралишта – њима превелики и неисплатив напор.

У таквом амбијенту, Обама је на вајоминским кокусима (дискутантским зборовима пре изјашњавања) забележио нову победу над конкуренткињом у Демократској партији, њујоршком сенаторком Хилари Клинтон. Однос гласова је врло убедљив – 61:38 одсто.

Али, сложена изборна процедура и чињеница да се ради о савезној држави с најмање становника (нешто више од пола милиона), релативизовали су проценте. Обама је, према непотпуним резултатима, добио седам, а Хилари пет делегата за националну страначку конвенцију која ће, крајем августа, дефинитивно изабрати демократског кандидата за шефа Беле куће.

Да би се добио победник тог дуела, потребно је да неко од њих двоје осигура подршку 2.025 делегата, а на том пољу Обама тренутно води са 1.578:1.468. Борба би, слуте аналитичари, могла да се продужи „до последњег даха”, пошто постоји и повећи број „суперделегата” (на основу функција у држави и партији) који могу да гласају „како им се ћефне”.

Изборни маратон обећава, у сваком случају, врло оригиналан резултат. На челу Америке ће се наћи први пут црнац (Обама) или жена (Хилари), или најстарији освајач првог председничког мандата (републикански кандидат Џон Мекејн који би, кад би ступио на дужност следећег јануара, зашао у 73. годину).

Такав сплет оригиналности не памти овдашња па ни и историја других крајева планете. Тестирају се истовремено – расне, полне и генерацијске припадности, па и предрасуде.

Упоредо с растом популарности и као нови феномен који се „уплео” међу „проверене кадрове”, Обама је постао и ривалска главна мета. Пљуште му „пацке”.

 Присталице Клинтонове и Мекејна као да у томе налазе „заједнички приступ”. Оптужују га да је „врдалама”, па и да нема довољно „патриотске уверљивости”. Замерају му, додуше у различитим и незваничним дозама, да је и „верски недефинисан”: он јесте хришћанин али су му и отац и очух били исламских корена, па конкуренти на то подсећају као на разлог за подозрење, које је према муслиманима нарасло после терористичких удара отетим путничким авионима 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон.

Упитана – да ли је Обама муслиман, Хилари је одговорила одречно, али уз напомену „колико ја знам”. Мекејнов подржавалац, конгресмен из Ајове Стив Кинг, није се либио да каже и да ће „радикални исламисти, Ал Каида и слични, играти на улици ако Обама постане председник”. Штаб републиканског кандидата се оградио од таквог сумњичења, али је примећено да је Мекејн у неколико наврата истицао да је средње име Барака Обаме – Хусеин, које се овде памти као омражено презиме (свргнутог и погубљеног ирачког диктатора).

Обамина екипа се потрудила да узврати. Ненавикнута на задавање „ниских удараца”, починила је и једну омашку. Због тога што је Хилари назвала „чудовиштем” (што је објављено у британском листу, иако је напоменула да „то није за штампу”) оставку је морала да поднесе Обамина спољнополитичка саветница, харвардска професорка и добитница Пулицерове награде, Саманта Пауер (38).

Хроничари примећују да је досад Обама ређао успехе, тврдећи да доноси преокрет којим ће елиминисати уобичајене „прљаве игре” државних и страначких естаблишмента уопште па и у изборном поступку. Препоручују му да остане при своме и да се не упушта у „негативну кампању”.

Али, повест америчких избора, не само председничких него и парламентарних, сугерише да се до „највишег положаја” често долазило задавањем „ниских удараца”. У новије време, такође.

---------------------------------------------

 Преиспитивање „истицања” Клинтонове на Балкану

Као своју предност над изборним ривалом Бараком Обамом, Хилари Клинтон често наводи „спољнополитичко искуство” које је „стекла” кад је била „прва дама”, али се та њена тврдња помно преиспитује. Супруга председника није овлашћена за учешће у доношењу националних стратешких одлука у политици – истрајно подсећају правници.

Имала је, чује се, неформални утицај, али учесници ондашњих збивања имају врло различита виђења око његовог домета поготову на балканска збивања, која она истиче као један од својих најдиректнијих ангажмана. Истраживачица агенције Асошијетед прес управо је објавила сведочења појединих инсајдера из тог периода (1993-2001).

Од пет случајева за која су прикупљена мишљења актера– три су са простора бивше Југославије (остала два су њене својевремене активности у Ирској и наступ 1995. на Светској конференцији жена у Пекингу). Од та три ангажмана је, произлази из написа АП, једино изгледа неспорно да је утицала на мужа, председника Била Клинтона, да издејствује НАТО бомбардовање СРЈ у пролеће 1999. „Затражила сам да бомбардује”, потврђује се, и овом приликом, њена изјава магазину „Ток”, уз образложење да треба на Косову да спречи „највећи холокауст нашег доба”. АП подсећа да је, с турнеје по северној Африци, то поручила 21. марта 1999, а да је бомбардовање почело само три дана касније.

Ондашњи изасланик за Балкан, а сада саветник у изборној кампањи Клинтонове, Ричард Холбрук надовезује се присећањем да је Хилари учествовала и на једном састанку у Белој кући где се, у време ваздушних напада НАТО на СРЈ, с председником разговарало о „бомбардовању, могућном слању копнених трупа и другим питањима”. Она тада „није изнела свој став, али не сумњам да је касније, у приватном разговору, јасно изнела своје погледе”, додао је.

Часопис „Њу Рипаблик” је прошле године навео да се Хилари залагала и за интервенцију на Хаитију 1994. године и за ваздушне ударе 1995. против циљева Срба у БиХ. За свој пут у БиХ, марта 1996. године, причала је да је био по шеми „ако је неко место врло мало, врло опасно или врло сиромашно, пошаљите Хилари”. Одбацила је Обамину примедбу да се та мисија састојала у „испијању чаја у амбасадоровој кући”, а ондашњи амерички функционери, преноси АП, сведоче да јесте била окружена појачаним мерама безбедности али „да јој није претила велика опасност”.

Била је то мисија у стилу „сретни се и поздрави се”, каже некадашња помоћница шефа америчке дипломатије Сузан Рајс, која је сада у Обамином штабу. Са Хилари су, додаје, тада ишли и „комичар Синбад и певачица Шерил Кроу, као учесници приредбе за војнике”.

Клинтонова за себе тврди и да је у мају 1999. „преговарала с македонским властима да отворе границе за избеглице с Косова”. Ту тезу подупире њена ондашња и садашња сарадница Мелани Вервер, али је оповргава тадашњи Клинтонов балкански повереник Роберт Гелбард (а сада Обамин саветник), који каже да такав ангажман „није у сећању” ни његовом ни других актера које је консултовао. „Једина особа која је могла поменуту границу да одржи отвореном била је високи комесар УН за избеглице Садако Огата”, оценио је.

Међу аналитичарима су се појавиле и оцене да би у двобоју унутар Демократске партије за председничку номинацију важније могло да буде– неискуство, које се приписује Обами. Јер, кажу, из времена кад је Хилари била „прва дама”, у Белој кући су остала записана и– позната „врло неугодна искуства”.