Таленту праштам све, а неталенту ни врлину

Јагош Марковић режира Бергманову „Јесењу сонату”. Представа настаје у копродукцији Атељеа 212 који обележава шест деценија постојања и Града театра из Будве који слави 30. рођендан. Премијера је 4. јула у Будви, а београдска ће чекати јесен. Бергманове јунаке ће тумачити Бранка Шелић, Тања Бошковић, Јелена Петровић и Младен Андрејевић.

Поново Медитеран. После „Филумене Мартурано”, „Ромеа и Јулије”, „Хасанагинице” радите „Јесењу сонату”. Зашто сте одабрали ово Бергманово дело која проговара о потреби, глади за љубављу?

Зашто „Јесења соната”? Зато што смо жељни дубине, тишине, јер смо сити накита, лажи, јефтиноће, јер нам треба очишћења, истине, катарзе. Јер је духовност угрожена на овим просторима, јер се од реклама не виде слике, од фарме и сарме не чује се тихи глас једног Шопена. Бергман је све друго и другачије. Он је за оне које боли душа, за оне којима је душа лепо васпитана, за оне који су се склонили, емигрирали у своју стварност, надјачани буком, и усамљ­ени на сваки начин. За оне којима треба театар метар и по издигнут од земље.

Са Бергманом сте се већ дружили пре неколико година у његовом краљевском Драматену у Стокхолму где сте поставили Стриндбергову„Кристину”. Како сте се осећали радећи у његовом позоришту?

Да, то је његово позориште. Његов дух је тамо, режирао је цео живот тамо, потпуно је присутан још увек. Била је то огромна част за мене. Бити у његовој кући. Бергман је заиста геније, један од највећих стваралаца, умова, од како постоји драмска уметност. Љубав. Породица... Шарлота је жена која живи за каријеру којој је подредила и породични живот. Колико је породица данас угрожена у овој јурњави за материјалним, тежњи за успехом, славом? Шарлота јесте таква особа, али носи у себи и много тога другог. Сложена и густа, контрадикторна... Не бих је смео окарактерисати само тако, иако знам врло добро да живимо у времену брзих концепата и ставова који стају у смс-поруке.

Породица је данас угрожена више него икада, као и све друге праве, базичне људске вредности. Ово је време хаоса, и ми ћемо га тек плаћати. Породица више скоро и да не постоји као нешто битно. Једнако је девалвирају и они који је руше, али и они који малограђански слаткоречиво величају њен значај. Није то питање малограђанштине, па ни грађанштине, него здравља.

Бергманови дијалози приказују радњу, откривају људске особине, али и начињу питање изазова опроста. Колико смо способни да праштамо? Како после тога даље?

То је суштинско питање, и комада, а и наше. Никад се није толико причало о праштању, вери, религији. Сви само о томе причају, а опроста нигде! Као чина, као категорије, као задатка. А здравља нема без опроста, чак ни физичког. А о ономе другом, да не говорим.

Исечак из времена обично отвара провалију сећања. Да ли има смисла отварати старе ране, односно Пандорине кутије? Колико то боли?

Боли безмерно. А да ли се мора? Па мора, јер знамо да су потискивања лажи. И да то пукне, и изађе у облику ко зна ком. Додуше, то колико и како раде Бергманови ликови, то је храброст и оштрина коју ми немамо ни у нарави ни у култури. Е, то ми ових дана, ево, учимо од њих.

Шарлота је и жена која пати и поред блиставе каријере. Ко су Шарлоте наших дана? Не чини ли вам се да је кључни проблем нашег времена накарадни систем вредности?

Шарлоте наших дана су сви они који јуре бежећи од живота, сви који не схватају да имамо само оно што дајемо… Велики Љуба Симовић у својој „Хасанагиници” каже: „Не знам да ли је грешник Хасанага али знам да је несрећник”... То су Шарлоте... они који не могу да воле, не могу преко једне црте чак ни рођену децу...

Кључни проблем јесте накарадни систем вредности. Некад мислим да лека нема, а некад: ма не може се здрављу ништа. Некад мислим да је духовност као река понорница, сакрије се па изађе, јача и силнија, а некад мислим да живимо последње дане једне културе и цивилизације чак.

Човек је пред собом најодговорнији. Колико имамо времена да се бавимо својим емоцијама када нам слике само измичу пред очима у овој општој друштвеној конфузији?

Човек је пред собом најодговорнији, односно онај који то јесте. Онај који није, зна како му је. Нисам поклоник пресуђивања другима ни ценкања око кривице. Али, има поштења у човеку више него што показује. Има. Него, људи мисле, ма види, већина је непоштених, што да будем ја глуп, а није тако. Има поштеног света! Верујте, поштење је и најисплативије, а што се тиче друштвене конфузије, морам рећи да она не сме бити оправдање за лични нам нити хаос, нити неморал. Док свако за себе не узме одговорност, у којој је и слобода, нема напретка.

Моји су светионици људи који су били и остали сами и своји, слободни и талентовани. Одани себи, занату, а не клановима, политикама, удруживањима, по моћи и користи. А да ли је лако или није, о томе не треба да причамо. То није категорија у којој размишљам. Емоцијама се не бавим, оне ме узимају.

Дуго трајете у свету уметности. Колико је деликатно урадити представу. Која је дилема која вас мучи када почињете да стварате ново дело?

У позоришту ме занимају поетика, естетика, магија театра. Ако ме не одлепе у неки други, виши свет ја те ноћи као да нисам био у театру. Став могу да прочитам и у новинама, а за катарзу ћу ипак у театар ићи.

Које дилеме ме муче кад почињем да радим? Које ме не муче. Можда ме само једна не мучи, а то је: да ли то треба да радим. Као што морам да радим ову „Јесењу сонату”. Колико не волим национализам ни у једном облику, напротив, гнушам га се, толико не волим ни профитабилно пљување свог народа до бесвести, јер те то одмах као чини јако живим, будним, субверзивним. Пљување је само пљување, са које год стране долазило, а лепота је лепота. Таленту праштам све – неталенту ни врлину.