Talentu praštam sve, a netalentu ni vrlinu

Jagoš Marković režira Bergmanovu „Jesenju sonatu”. Predstava nastaje u koprodukciji Ateljea 212 koji obeležava šest decenija postojanja i Grada teatra iz Budve koji slavi 30. rođendan. Premijera je 4. jula u Budvi, a beogradska će čekati jesen. Bergmanove junake će tumačiti Branka Šelić, Tanja Bošković, Jelena Petrović i Mladen Andrejević.

Ponovo Mediteran. Posle „Filumene Marturano”, „Romea i Julije”, „Hasanaginice” radite „Jesenju sonatu”. Zašto ste odabrali ovo Bergmanovo delo koja progovara o potrebi, gladi za ljubavlju?

Zašto „Jesenja sonata”? Zato što smo željni dubine, tišine, jer smo siti nakita, laži, jeftinoće, jer nam treba očišćenja, istine, katarze. Jer je duhovnost ugrožena na ovim prostorima, jer se od reklama ne vide slike, od farme i sarme ne čuje se tihi glas jednog Šopena. Bergman je sve drugo i drugačije. On je za one koje boli duša, za one kojima je duša lepo vaspitana, za one koji su se sklonili, emigrirali u svoju stvarnost, nadjačani bukom, i usamlj­eni na svaki način. Za one kojima treba teatar metar i po izdignut od zemlje.

Sa Bergmanom ste se već družili pre nekoliko godina u njegovom kraljevskom Dramatenu u Stokholmu gde ste postavili Strindbergovu„Kristinu”. Kako ste se osećali radeći u njegovom pozorištu?

Da, to je njegovo pozorište. Njegov duh je tamo, režirao je ceo život tamo, potpuno je prisutan još uvek. Bila je to ogromna čast za mene. Biti u njegovoj kući. Bergman je zaista genije, jedan od najvećih stvaralaca, umova, od kako postoji dramska umetnost. Ljubav. Porodica... Šarlota je žena koja živi za karijeru kojoj je podredila i porodični život. Koliko je porodica danas ugrožena u ovoj jurnjavi za materijalnim, težnji za uspehom, slavom? Šarlota jeste takva osoba, ali nosi u sebi i mnogo toga drugog. Složena i gusta, kontradiktorna... Ne bih je smeo okarakterisati samo tako, iako znam vrlo dobro da živimo u vremenu brzih koncepata i stavova koji staju u sms-poruke.

Porodica je danas ugrožena više nego ikada, kao i sve druge prave, bazične ljudske vrednosti. Ovo je vreme haosa, i mi ćemo ga tek plaćati. Porodica više skoro i da ne postoji kao nešto bitno. Jednako je devalviraju i oni koji je ruše, ali i oni koji malograđanski slatkorečivo veličaju njen značaj. Nije to pitanje malograđanštine, pa ni građanštine, nego zdravlja.

Bergmanovi dijalozi prikazuju radnju, otkrivaju ljudske osobine, ali i načinju pitanje izazova oprosta. Koliko smo sposobni da praštamo? Kako posle toga dalje?

To je suštinsko pitanje, i komada, a i naše. Nikad se nije toliko pričalo o praštanju, veri, religiji. Svi samo o tome pričaju, a oprosta nigde! Kao čina, kao kategorije, kao zadatka. A zdravlja nema bez oprosta, čak ni fizičkog. A o onome drugom, da ne govorim.

Isečak iz vremena obično otvara provaliju sećanja. Da li ima smisla otvarati stare rane, odnosno Pandorine kutije? Koliko to boli?

Boli bezmerno. A da li se mora? Pa mora, jer znamo da su potiskivanja laži. I da to pukne, i izađe u obliku ko zna kom. Doduše, to koliko i kako rade Bergmanovi likovi, to je hrabrost i oštrina koju mi nemamo ni u naravi ni u kulturi. E, to mi ovih dana, evo, učimo od njih.

Šarlota je i žena koja pati i pored blistave karijere. Ko su Šarlote naših dana? Ne čini li vam se da je ključni problem našeg vremena nakaradni sistem vrednosti?

Šarlote naših dana su svi oni koji jure bežeći od života, svi koji ne shvataju da imamo samo ono što dajemo… Veliki Ljuba Simović u svojoj „Hasanaginici” kaže: „Ne znam da li je grešnik Hasanaga ali znam da je nesrećnik”... To su Šarlote... oni koji ne mogu da vole, ne mogu preko jedne crte čak ni rođenu decu...

Ključni problem jeste nakaradni sistem vrednosti. Nekad mislim da leka nema, a nekad: ma ne može se zdravlju ništa. Nekad mislim da je duhovnost kao reka ponornica, sakrije se pa izađe, jača i silnija, a nekad mislim da živimo poslednje dane jedne kulture i civilizacije čak.

Čovek je pred sobom najodgovorniji. Koliko imamo vremena da se bavimo svojim emocijama kada nam slike samo izmiču pred očima u ovoj opštoj društvenoj konfuziji?

Čovek je pred sobom najodgovorniji, odnosno onaj koji to jeste. Onaj koji nije, zna kako mu je. Nisam poklonik presuđivanja drugima ni cenkanja oko krivice. Ali, ima poštenja u čoveku više nego što pokazuje. Ima. Nego, ljudi misle, ma vidi, većina je nepoštenih, što da budem ja glup, a nije tako. Ima poštenog sveta! Verujte, poštenje je i najisplativije, a što se tiče društvene konfuzije, moram reći da ona ne sme biti opravdanje za lični nam niti haos, niti nemoral. Dok svako za sebe ne uzme odgovornost, u kojoj je i sloboda, nema napretka.

Moji su svetionici ljudi koji su bili i ostali sami i svoji, slobodni i talentovani. Odani sebi, zanatu, a ne klanovima, politikama, udruživanjima, po moći i koristi. A da li je lako ili nije, o tome ne treba da pričamo. To nije kategorija u kojoj razmišljam. Emocijama se ne bavim, one me uzimaju.

Dugo trajete u svetu umetnosti. Koliko je delikatno uraditi predstavu. Koja je dilema koja vas muči kada počinjete da stvarate novo delo?

U pozorištu me zanimaju poetika, estetika, magija teatra. Ako me ne odlepe u neki drugi, viši svet ja te noći kao da nisam bio u teatru. Stav mogu da pročitam i u novinama, a za katarzu ću ipak u teatar ići.

Koje dileme me muče kad počinjem da radim? Koje me ne muče. Možda me samo jedna ne muči, a to je: da li to treba da radim. Kao što moram da radim ovu „Jesenju sonatu”. Koliko ne volim nacionalizam ni u jednom obliku, naprotiv, gnušam ga se, toliko ne volim ni profitabilno pljuvanje svog naroda do besvesti, jer te to odmah kao čini jako živim, budnim, subverzivnim. Pljuvanje je samo pljuvanje, sa koje god strane dolazilo, a lepota je lepota. Talentu praštam sve – netalentu ni vrlinu.