Кад су сви плакали био је професионалац

Одлучио сам се за пензију у 55. години јер сам достигао свој максимум. Онолико колико сам могао. Био сам уредник Дневника, да будем главни уредник знао сам да не могу, а било ми је већ доста и „славе”, каже за наш лист Миодраг Здравковић.

Миодраг сад живи неки други живот у Рготини, селу удаљеном десетак километара од Зајечара, где су његови од старине били насељени, па им је и кућа у центру. О њему се мало зна јер догађај и реченица по којој га памте увелико превазилазе све остало.

Са непуних 15 лета Миодраг се 1942. године прикључио партизанима којима је годину раније однео пушку украдену од оца. Нису му признали статус првоборца јер, како каже, није имао 15 година. Непосредно пред ослобођење Зајечара (1944), пошто је одлично познавао терен, кришом је у град увео два припадника НОП-а и Црвене армије. Мало је недостајало да буду откривени те вечери. Демобилисан 1946. године као стрелац на авиону.

После рата, Миодраг Здравковић се бавио и певањем. Његов баритон ушао је у енциклопедију урбане музике у граду на Тимоку „Зајечарска рапсодија” аутора Зорана Алексића. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века пунио је салу Дома ЈНА, а репертоар му је била забавна и евергрин музика. Певао је и у чувеном „Божидарацу” за 500 динара за ноћ, што је било равно једномесечној претплати за студентску мензу.

„Уписао сам грађевину јер су ми ратни другови сместили да не могу да упишем машинство које сам волео”, прича нам. Тако је, од одличног ђака који је био ослобођен матуре, постао лош студент, а факултет никад није завршио.

Да је уписао машинство, наш саговорник се, готово сигурно, никада не би јавио на аудицију Радио Београда 1955. године и живот би га одвео на другу страну. „Алтернатива је била да код мог оца, у сеоској кафани, носим чокањчиће пијаним сељацима, или да урадим нешто са животом. На аудицији је било много кандидата, на стотине их се јавило, а изабрали су нас шесторицу. Од те шесторице ја сам био најгори јер је међу њима било глумаца и оних који су већ били спикери на другим радио-станицама”, каже Миодраг Здравковић и наставља:

„С овим нашим акцентом, узели су ме више ради експеримента. Да пробају да ли могу и мене да науче правилном изговору. На срећу, допао сам у руке лектору Радмили Видак која је била амбициозна жена, сјајан стручњак. После једно месец дана ми је рекла: ’Миле, нема вајде даље да наставимо.’ Сав успаничен сам завапио: ’Немојте, Рацо, ајде још да радимо.’ ’Имате ли стрпљења?’, питала је она. Кажем да имам. За недељу дана ја сам проговорио.”

Поред Радмиле Видак и Бранислав Сурутка му је била јако наклоњен. Миодраг каже да су му обоје много помогли. На питање како је остао прибран тог 4. маја 1980. године када је цела држава плакала, Миодраг каже: „Била ми је част да тако нешто припадне мени. Иначе, стајала ми је кнедла у грлу, што се и види на снимку, јер нисам могао одмах да почнем.”

Миодраг Здравковић увек је био на висини задатка. Његов препознатљив глас, савршена дикција, логички акценат, још увек је у ушима многих који су га макар и једном чули. Био је у стању да чита два и три сата без престанка у живом преносу. Једанпут, за време совјетске интервенције у Чехословачкој, а други пут за време самита Покрета несврстаних у Каиру, с телепринтера је читао вести неколико сати.

„Шездесетих година одбио сам понуду Дојче велеа и плату од 3.000 ондашњих марака уз једногодишње учење језика. Да сам прихватио, сада бих живео много лагодније”, открива нам и овај детаљ.

На питање шта је најважније да зна један спикер и да ли га боле уши од оних, који данас читају на телевизији, Миодраг одговара: „Једна реч. У тексту од пола сата најважнији је један део. У том делу једна реченица, у тој реченици једна једина реч која је најважнија. А данашњи спикери, или презентери како их зову, пребрзо говоре, од тога ме највише боле уши, а потом и од оних који не знају место логичког акцента.”

Један од најбољих спикера и у некадашњој Југославији никада није држао ни једну школу доброг читања, нити га је неко звао да то ради. „Душанка Калањ је држала предавања у Дому културе у Божидара Аџије. Ја сам јој завидео из дна душе што мене не позову. Ал’ шта да радим, мене нису звали”, каже помало сетно.

Одлазећи из Рготине, питамо га да ли га његови мештани још увек препознају по реченици: „Умро је друг Тито.” Здравковић каже: „Знате шта, старији нестају, млађи за то не знају.”