Кант наш савременик

У издању Завода за уџбенике објављена је књига Сима Елаковића, некадашњег редовног професора на Филозофском факултету у Београду, под насловом Кант наш савременик. У поднаслову, који је можда и важнији за одређење садржаја ове студије о Кантовој филозофији, стоји ‒ Критика етосног ума као оријентација у мишљењу и деловању.

Разматрања у овој књизи представљају оригинално тумачење Кантове филозофије, а иновативност Елаковићевих погледа презентна је управо у главној хипотези овог дела, која се састоји у томе „да се све три тзв. велике Кантове Критике, али и његови позни списи дају интерпретирати као јединствена (само)критика етосног ума.„ Како би тестирао главну, аутор је поставио, не мање инвентивну, помоћну хипотезу, у којој се тврди да „унутрашња шема Кантове Критике чистог ума представља уједно имплицитну шему његовог укупног опуса”.

Елаковић сматра да је Кант преко критике етосног ума, више имплицитно него експлицитно, настојао да превлада јаз између тзв. спекулативне и прагматичне антропологије. Својим тумачењем, он се оштро супротставља истраживачима Канта који га оптужују за формализам који би претпостављао да етика, заснована на принципу универзализације, представља празне формалности које нису у стању да одреде принципе дужности. Аутор ове књиге сматра да се такво становиште показује као ограничено и неспособно да уочи да се ум и воља код Канта састају у обичајности, а не у апстрактном моралитету.

Човек је, према Кантовом мишљењу, биће двоструке природе, чулне, која је условљена емпиријским законима и натчулне, која је у том смислу неусловљена и припада једино аутономији чистог ума. Воља је код Канта повезана са жудњом која суштински одређује сам живот, у чему се огледају човекове потребе. Ум није равнодушан према ономе што произлази из моралног деловања. Зато Кант истиче да из морала произлази једна сврха, а то је идеја највишег добра у свету. У спису Шта значи: оријентисати се у мишљењу, подвлачи Елаковић, Кант је нагласио да је реализација највишег добра помоћу слободе, у ствари, обичајност (Sittlichkeit) и управо са тог становишта критикује апстрактни морализам који води идеолошкој хегемонији и манипулацији од стране центара моћи.

Данас је хегемонија посебно уочљива на примеру идеологије људских права, где стално вреба опасност предоминације неког посебног етоса, а Кант се заиста показује као наш савременик, што тврди ова, вредна посебне пажње, студија о Кантовом учењу као критици етосног ума.