Егзотика у бојама и дезенима

Изложба слика Милене Јефтић Ничеве Костић, под називом „Сачувајмо постојање – Тропи” отворена је недавно у Кући легата (Кнез Михаила 46) у Београду. До 1. јула посетиоци ће моћи да погледају 27 уља на платну великог формата која су настала након Милениних путовања у Аустралију, Мексико, Индију, Вијетнам, Камбоџу...

Највећи утисак уметница је доживела на водопадима језера Аква Азул у Мексику, у џунглама Чапас, прапостојбини Ацтека и Маја, где се крије свет дугиних боја. Главни јунаци њених слика су поносни примерци истинске природе.

Милена ЈНК је на нашој уметничкој сцени присутна више од четири деценије, а бројна признања није остварила само за сликарство већ и за костимографска и сценографска решења. Уживала је радећи за луткарско позориште, сматрајући да има најбољу публику.

– Слике које видите су настајале у претходних десетак година и у том периоду обилазила сам Индију, Вијетнам, Камбоџу, Мексико и два пута сам била у Аустралији код пријатеља. Кад сам први пут била у Сиднеју, било је пролеће, све је цветало и била сам очарана, тада је још био актуелан циклус „Цветање“, којем сам била посвећена. Том приликом сам наилазила и на егзотично биље са огромним листовима, било је фасцинантно, али то сам оставила за касније... Уметник углавном размишља о начину сликања, прави скице, али некада се неке теме догоде случајно. Аустралија и Индија су ме случајно довеле до тог необичног растиња. Где бих га иначе видела? А сиднејска Ботаничка башта је била фасцинантна, права џунгла, у тој мери да сам се помало прибојавала. Индију, коју сам пропутовала од севера до југа, обожавам и због њених културних споменика и природних лепота, необичних људи, јер све је тужно, необично, страшно и лепо, док у Сиднеју све некако изгледа лагодно, као да сте на одмору, каже Милена ЈНК у разговору за наш лист.

Изложени су и радни цртежи који су настајали на свим Милениним путовањима као предложак и путоказ за слику. Уметницу смо упитали да нам појасни нови циклус „Тропи“ у односу на претходна дела.

– Ово што сада видите је много другачије од циклуса „Цветање”. Колорит се сада одликује плавим, зеленим, има и црне боје која даје дубину слици. Радила сам више шпахтлом, него четком. Схватила сам истовремено да ме ови мотиви воде од еколошких проблема и зато сам дала назив изложби „Сачувајмо постојање”. Четири слике налазе се у алуминијумским рамовима на којима пише „Пажљиво“ и „Не тумбај“. Оне су спремљене као за слање или чување. А то је у ствари упозорење да чувамо природу. Ово не причам због публике, али заиста јесам очајна кад видим шта се дешава са природом на нашој планети.

С обзиром на то да је низ година присутна на нашој уметничкој сцени, у малом осврту на сопствени опус Милена ЈНК истиче:

– Ништа нисам радила да бих само урадила. У све сам уложила и емоције, труд, вештину. Све ми је било важно због нечега. Својевремено сам случајно отишла у позориште лутака и веома заволела и ту публику, најискренију. Почела сам да радим лутке и то различите форме. Као вајар. Осмишљавала сам фигуру, а потом улогу на визуелан начин. Било је инспиративно. Кад је реч о сликарству, прва моја фаза биле су беле слике, поправке чарапа и кројачки салони, све инспирисано мојим детињством. Потом сам радила пастеле и то ме вратило боји и увело у свет животиња. Сликала сам зебре, тигрове... све оне животиње које имају дезен. Оне су само назначене, нема контуре и сенке и све је било опречних боја које су правиле визуелну вибрацију, било је тешко дуже их гледати. После су дошла „Жита”, „Крошње”, за време бомбардовања сам радила „Избушено небо”... Потом следе „Булке” и „Цветања”, објашњава уметница.

Занимало нас је за крај шта сматра најважнијим у процесу рада.

– Волим природу, очарава ме, ту свашта видим. Не гледам људе, али зато лист гледам као да је нешто посебно. Колорит ме највише занима и то је моја главна особина. Та енергија и лепота природе ме одувек фасцинирала, одговорила је наша саговорница.