Људи добрих намера

Лице српске политике постаје све непривлачније. Сцене из парламента већ су много година примери лоше јавне продукције, погрешно поистовећене са „ријалити” програмима. Рекао бих да су те две неугодне појаве неупоредиве, јер за разлику од Шешеља, Мартиновића, Пајтића и Ристичевића, на пример, Змај од Шипова и Мики из Купинова немају претеране амбиције да се баве државним стварима.

Нова слика са старим лицима напросто не улива наду да ће Народна скупштина бити пристојнија и ефикаснија од старе, с озбиљним изасланицима и слугама народа у себи. И овај сазив показао је хроничну болест лоше културе говора, одбојне логореје, страначке искључивости и бахатог ниподаштавања свега што је другачије.

Међу напредњацима више нема Бабића, ревносног чувара напредњачке верзије парламентарне истине, човека чији су лапсуси већ ушли у комичну историју српске реалне политике. Неко је већ рекао да ће пред његовом алтернативом (Александром Мартиновићем), јавност пожелети Бабића, али њега бити неће. Нови вођа посланичке групе СНС-а има високе амбиције (поништавања другачијег), које су изнад његових моћи. Ипак је он у својим наступима фанатично упоран, прилично непријатан и неоригиналан, уз пречеста понављања досадних и углавном непроверивих примера.

Добро, свако може да промени канал кад се Мартиновић јави, али он ће се јављати увек, и добијаће реч увек кад се јави, како би говорио много и не би рекао ништа. Али, Мартиновић ће у коначном билансу ипак бити симбол парламентарне хаварије за владајућу странку, много више него што је то био легендарни Бабић.

Опозиција, која свакако има своје Мартиновиће и Бабиће, мораће да се бори за простор у већ створеној бољшевичкој атмосфери, где се упорно гаси другачије мишљење, ма какво, ма чије оно било. То би могло да значи долазак година стратегијске опозиционе дефанзиве, све док неки нови избори не покажу нове лидере неоптерећене својим излизаним физиономијама.

Не мора да нас чуди непристајање владајуће групе на другачије виђење стања ствари у Србији, кад је премијер, на пример, претерано осетљив на сваки јавни став који није у складу с његовом концепцијом владања.

Наизглед смо пред разрешењем разбојништва у Савамали. Мада је могуће да у том опасном експерименту насилне владавине проблеми тек почињу. С највишег места речено је како то долази из памети челних људи града Београда. Савршено откриће после дуге истраге, иако су се починиоци у свим својим појавним облицима одмах легитимисали као параполицијска полуга власти.

Док настаје овај текст још се не зна хоће ли пасти градоначелник Мали, који је крајем априла изјавио како Београд нема ништа с тим случајем, али донекле се понавља суштина приче с Братиславом Гашићем. Тај човек је, после низа опасних грешака, отишао уз хвалоспеве, као „савршени министар одбране”, малтене онај који је обележио своје време.

Слично је и са челницима града. Они јесу учинили ужасну ствар, али наводно у најбољој намери. Која је то најбоља намера ако се завршава најгорим исходом? Онда тек нешто није у реду с људима на најважнијим функцијама. Исти људи су учинили много, највише од свих претходника за овај град. Тако је речено. То су високи комплименти за архитекте суманутог рушења.

Рекао бих да панегирици за одлазеће ни у једном случају нису тачни, или су претерани. Нити је систем одбране на жељеном нивоу, напротив, нити је Београд напредовао с Малим. Као ни са Ђиласом. Улице и путеви у београдским предграђима су у макадамском стању, комунална ситуација је депресивна. Од нових објеката имамо само макете. Ђилас је секао платане, Мали је ипак више рушио него што је градио.

Али, занимљив је дијалог техничког премијера с новинарима. Посебно с онима који су склони да постављају непријатна питања. Премијер често уместо одговора поставља питања њима, која немају повода у теми о којој се говори. Склон је да држи осорне лекције, да се позива на заслуге које му у том случају нико није ни оспоравао, и да у коначном смислу „замењује тезе”. Тако је младој новинарки замерио зашто се није бавила фантомкама кад је хапшен Милошевић, а сада се бави.

Скоро је извесно да су имена команданата разбојничке акције у Савамали била непосредно позната и врху извршне власти. Може се разумети зашто се Вучић није претерано журио да их саопшти: морао је да измери је ли већа штета од заташкавања или признања. После толико протраћеног времена, сада више ништа није сигурно. Сигурно је само да користи неће бити.

Било би добро да носиоци власти, премијер пре свега, почну без љутње и непријатног цинизма да сарађују и са медијима који им нису по вољи. И да свако ради свој посао: јавност поставља најделикатнија питања, поготово њих, а председник владе одговара мирно, маниром државника. Обрнуто није могуће, јер на том нивоу престаје демократија а почиње саслушавање.