Понедељак, 25.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Банкарска трилогија: о кликтању мишем

Банке не стварају саме новац – морају да га прибављају и да плаћају његово коришћење. Ко друкчије каже, нека размисли још једаред

Већ дуже време група људи, дужника на основу стамбених кредита индексираних у швајцарским францима, протестује пред зградом владе. Шта они желе? На то питање одговорили су транспарентом са поруком: „Шипак банкама!”, уз одговарајућу графичку дораду. Дакле, њихов захтев је да банке не добију ништа. Тиме су се придружили многима у Србији који размену посматрају тако што ја треба да добијем све што ми припада (а сам одлучујем шта je то), док другој страни заузврат не треба ништа да дам. У овом конкретном случају, јесте да ми је банка позајмила новац да купим стан, али због чега бих морао да јој тај новац вратим, и то према уговору који сам потписао без икакве принуде! Правда је, сходно оваквом вредносном суду, да ја добијем све, а осталима – „шипак”.

Добро, неко ће рећи – треба имати разумевања за такве ставове, људи се само труде да максимизују сопствено благостање. И проблем не би ни постојао да се ово понашање зауставља на томе, на жељама појединаца и њиховој похлепи. Проблем настаје када се ти ставови наводе као универзална истина.

На озбиљном скупу, скупу правника, како адвоката, тако и оних из академских кругова, чуо сам, између осталог, неколико заблуда о томе како банке функционишу.

Прва заблуда. Особа која се представила као адвокат изјавила је: „Потпуно је јасно да у банкама не постоји новац, оне га саме стварају.” Па онда кључни аргумент у прилог ове тезе: „То зна свако ко је завршио економски факултет.”

Јесте да сам завршио тај факултет, није тога било у уџбеницима, али ипак покушавам да замислим како изгледа седница извршног одбора банке на којој се доноси одлука о стварању новца. „Колико ћемо данас новца да створимо?”, каже један. „Дај једно 300 милиона, добро је кренула сезона, треба да се наплати…”, одговара главни. Те седнице у стварности изгледају нешто другачије. Банке новац прибављају од власника (свог) капитала, од депонената и позајмљују га од других банака и финансијских институција, укључујући и централну банку, а за њега плаћају (пасивну) камату, осим у случају власника капитала, коме плаћају дивиденду. Тако прибављен новац, умањен за обавезну резерву (депоновану код централне банке, капитал је изузет) представља кредитни потенцијал банке – онај износ који банка може да пласира, да позајми физичким и правним лицима, укључујући и друге банке, као и држави. Укупни пласмани банке, њена потраживања, једнаки су њеним обавезама, изворима средстава која су пласирали. То је основа биланса стања сваке банке, у којем су актива (пласмани) и пасива (извори) изједначени.

Да ли је ово заиста тако? Најлакше је то доказати уколико претпоставимо да није: да банке могу, као што зналци кажу, кликом миша да стварају новац и да га онда пласирају, да на њему зарађују без плаћања за његово коришћење. Уколико би банке заиста то могле, онда би то исто могли да чине и дужници. Не би предузећа имала проблем, не би морала да иду у стечај. Кликну мишем, обезбеде ванредни приход и изађу из несолвентности и неликвидности. Штавише, нико не би позајмљивао новац, сви би кликтали и били богати.

Добро, добро, да останемо на банкама. Због чега се, ако могу да саме стварају новац, онда оне толико брину о проблематичним кредитима? Једноставно, створе оно невраћене главнице и неплаћене камате и за тили час попуне биланс успеха. Због чега је онда Агробанка отишла у стечај? Могла је једноставно да реши проблем. Добро Агробанка, него Лиман брадерс? Због чега су чак злочиначке америчке банке (ако то није плеоназам) морале средства за хипотекарне кредите да прибављају емисијом оних злогласних контаминираних обвезница, којима су загадилe европска финансијска тржишта – зашто једноставно нису „саме створиле новац”?

Коначно, да банке саме могу да стварају новац, за њих не би постојали никакви ризици, увек би извршни одбор, уз сагласног управног, ваљда, створио 200–300 милиона, ако треба и више, да покрије – шта већ треба да покрије. Тако не би ни било потребе да Народна банка Србије усвоји и примењује Одлуку о управљању ризицима банке (разрађено на 36 страница). Још мање за усклађеност пласмана банака са изворима, о чему такође брине Народна банка Србије, Одлуком о адекватности капитала банака (разрађено на 243 странице).

Дакле, банке не стварају саме новац – морају да га прибављају и да плаћају његово коришћење. Ко друкчије каже, нека размисли још једаред.

У следећем наставку о другој заблуди: банке се уопште нису задуживале у „швајцарцима”. Добро је, то је већ напредак – ипак су се задуживале!

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Коментари48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.