Збогом и адио, принче

Прошле недеље у римској болници Ђемели преминуо је истакнути балетски играч, кореограф и педагог Жарко Пребил (82). Својих десет најбољих играчких година овај уметник провео је на београдској сцени као првак Балета Народног позоришта.

Пребил се родио у Сплиту, балетску школу завршио је у Загребу, где већ у 17. години добија прве улоге. После неколико успешних сезона на позорници ХНК, он је играчку каријеру наставио у београдском театру. Биле су то за њега – и не само њега – неке златне балетске године, када је за партнерке имао Јованку Бјегојевић, Душку Сифниос, Миру Сањину, Катарину Обрадовић, Лидију Пилипенко, Вишњу Ђорђевић... и када је већина онога најбољег што су играли била са отиском даровитих кореографских руку Димитрија Парлића и Вере Костић.

У таквом окружењу Жарко Пребил је остварио чак тридесетак рола на београдској сцени, а са којима је стизао и до места која његове овдашње колеге данас, нажалост, ретко походе: Париза, Берлина, Беча, Рима, Токија, Амстердама, Мадрида, Барселоне, Единбурга...

Посебан куриозум били су његови изласци пред публику врло пробирљивог и селективног московског Бољшог театра и нимало другачијег лењинградског Кирова (данас санктпетербуршки Маријински театар).

И што други нису могли могао је Пребил, са Душком Сифниос: они Алберт и Жизела били су (1962) први југословенски пар који је заиграо на сцени Бољшог театра. Неколико година после, представио се и строгој публици у Кирову. Опет се играла „Жизела”, опет београдски гости у главним ролама, само што је уз њега била друга партнерка – Јованка Бјегојевић.

У Пребиловој богатој београдској галерији балетских ликова су, осим поменутог Алберта, и Принц из „Пепељуге”, Франц („Копелија“), Кашчеј Бесмртни („Жар птица“), насловни јунаци из балета „Ромео и Јулија“, „Двобој Танкреда и Клоринде“, „Чудесни мандарин“, „Човек пред огледалом“, тумачио је главне улоге и у „Силфидама“, „Вибрацијама“, „Триптихону“..., док су његове кореографске креације на сцени Народног позоришта балети „Крцко Орашчић“ и „Шопенијана“.

Иначе, у његов играчки опус уписана је и једна сезона у француској трупи Ballet de Paris нашег истакнутог уметника и његовог пријатеља Милорада Мишковића.

А када је време игре прошло, Жарко Пребил је кренуо даље – ка новим знањима и науци о игри. Уписао је студије на чувеном московском ГИТИС-у; и после добре каријере на сцени и добре дипломе потом, њему су се широм отварали разни нови балетски видици – кореографа и педагога.

И све до ових позних година он је био то. Стварао је нове балете, а старе преносио или прерађивао; као дугогодишњи педагог створио је стотине и стотине нових играча који су плесали на позорницама широм планете. – А на њој је он свој живот и дело највише везао за Италију, где је, поред осталог, дуго радио као професор на римској Националној академији за игру.

У Вечном граду отишао је у вечност овај светски човек и уметник који Београд никад није заборављао. И враћао му се не само као кореограф и педагог. Он је овде остао онај незаборавни Пребил, један од највећих играча у историји београдског балета, коме је 2010. УБУС доделио Награду за животно дело.