Добро срце нашег Била Мареја

Има симболике у томе на који се начин од живота и од свих нас опростио глумац. Вољеном добрици, Милораду Мандићу, срце је препукло на радном месту. У глумачком костиму, на позоришним даскама. Оним, за које се тако увек радо каже „даске што живот значе”, а заиста су – без икакве фразеологије, значиле и означиле Мандин живот.

Он је дружење с позоришним даскама професионално започео још у својој двадесет и првој години. У недавно напуњеној педесет и петој срушио се на њих. У лику и у костиму Капетана Куке, током премијерне изведбе представе „Петар Пан”, позоришта „Бошко Буха” чији је стални члан био од 1987. године, а дуже и веома пожртвовани управник. Пун љубави и бриге за шездесетак запослених. Љубави и бриге и за саму установу културе за чију се реконструкцију не штедећи борио, имајући визију о неопходности постојања снажног и важног позоришта за децу на Балкану, које би их и даље од малена учило да разликују добро од зла, да воле и поштују људе и уметност.

Манду је било лако заволети и волети, било као позоришног, филмског или телевизијског глумца са оним својим враголастим, оптимистичким плавим очима и симпатичном рупицом на бради – било као аутора и водитеља незаборавних дечјих ТВ серијала у којима је тако топло, добронамерно и духовито зачикавао генерације клинаца и клинцеза питајући их јесу ли заљубишка, било као шармантног домаћина популарних телевизијских квизова. Манду су његови гледаоци доживљавали као неког свог добро знаног, ведрог, духовитог комшију, за којег некако увек знаш да се на њега можеш ослонити.

Управо га је тако некако, затечена вешћу о његовој смрти, окарактерисала једна госпођа из мог комшилука узбуђено ме запитавши: „Шта је то са глумцима!? Одоше један за другим и Гага и Маџгаљ и Бата, ево сада и Манда, боже мили!”. „Живот, госпођо, овај наш леп живот ”, одговарам нерасположено, на шта је она рекла нешто што ме је тргло: „Али, они су били глумци!” Као да глумци нису попут свих нас других – само људи, са свим својим болом, мукама, срећом или патњама, болестима и дуготрајном борбом за егзистенцију својих породица. Није нам ово овде ни Бродвеј, ни Холивуд, па да за своју глумачку вредност и славу они буду окупани златом.

Милорад Мандић Манда је као дете и младић одрастао скромно и у скромности. Као отац четворо деце: Марка, Марије, Филипа и Андрије, супруг глумице Ање Мандић, бринуо се о својој породици исцрпљујуће радећи како би обезбедио за живот. Као омиљени глумац и управник позоришта био је и одговоран и предан и пожртвован. И њему је као и свима нама стрес био стални пратилац. Превише свега за добро и топло Мандино срце.

Срце које је волело и било вољено. Срце комичара посебног сензибилитета и талента. Нашег Била Мареја. Незаборавног Виљушке из култних Драгојевићевих „Лепих села” што је усред рата рекао: „Доста је брате, одох ја кући” и незаборавног, чаплиновски окретног, а истовремено и до суза драмски снажног Милашина „по бабине линије”, по којем ће се памтити популарни Бајићев серијал и филм „Село гори а баба се чешља”.

Још је толико тога по чему ћемо га ми памтити. Заувек. Чим прође овај шок од спознаје да је тако изненадно, тако неочекивано и прерано отишао Манда. И да то што се десило у позоришту није била глума. Милорад Мандић Манда је живео, играо и отишао пред очима његове верне и мале и велике публике. Овог пута без аплауза. Само уз много, много суза.

Почивај у миру, Мандо. И буди срећан. Твоје четворо деце имају чиме да се поносе.