Dobro srce našeg Bila Mareja

Ima simbolike u tome na koji se način od života i od svih nas oprostio glumac. Voljenom dobrici, Miloradu Mandiću, srce je prepuklo na radnom mestu. U glumačkom kostimu, na pozorišnim daskama. Onim, za koje se tako uvek rado kaže „daske što život znače”, a zaista su – bez ikakve frazeologije, značile i označile Mandin život.

On je druženje s pozorišnim daskama profesionalno započeo još u svojoj dvadeset i prvoj godini. U nedavno napunjenoj pedeset i petoj srušio se na njih. U liku i u kostimu Kapetana Kuke, tokom premijerne izvedbe predstave „Petar Pan”, pozorišta „Boško Buha” čiji je stalni član bio od 1987. godine, a duže i veoma požrtvovani upravnik. Pun ljubavi i brige za šezdesetak zaposlenih. Ljubavi i brige i za samu ustanovu kulture za čiju se rekonstrukciju ne štedeći borio, imajući viziju o neophodnosti postojanja snažnog i važnog pozorišta za decu na Balkanu, koje bi ih i dalje od malena učilo da razlikuju dobro od zla, da vole i poštuju ljude i umetnost.

Mandu je bilo lako zavoleti i voleti, bilo kao pozorišnog, filmskog ili televizijskog glumca sa onim svojim vragolastim, optimističkim plavim očima i simpatičnom rupicom na bradi – bilo kao autora i voditelja nezaboravnih dečjih TV serijala u kojima je tako toplo, dobronamerno i duhovito začikavao generacije klinaca i klinceza pitajući ih jesu li zaljubiška, bilo kao šarmantnog domaćina popularnih televizijskih kvizova. Mandu su njegovi gledaoci doživljavali kao nekog svog dobro znanog, vedrog, duhovitog komšiju, za kojeg nekako uvek znaš da se na njega možeš osloniti.

Upravo ga je tako nekako, zatečena vešću o njegovoj smrti, okarakterisala jedna gospođa iz mog komšiluka uzbuđeno me zapitavši: „Šta je to sa glumcima!? Odoše jedan za drugim i Gaga i Madžgalj i Bata, evo sada i Manda, bože mili!”. „Život, gospođo, ovaj naš lep život ”, odgovaram neraspoloženo, na šta je ona rekla nešto što me je trglo: „Ali, oni su bili glumci!” Kao da glumci nisu poput svih nas drugih – samo ljudi, sa svim svojim bolom, mukama, srećom ili patnjama, bolestima i dugotrajnom borbom za egzistenciju svojih porodica. Nije nam ovo ovde ni Brodvej, ni Holivud, pa da za svoju glumačku vrednost i slavu oni budu okupani zlatom.

Milorad Mandić Manda je kao dete i mladić odrastao skromno i u skromnosti. Kao otac četvoro dece: Marka, Marije, Filipa i Andrije, suprug glumice Anje Mandić, brinuo se o svojoj porodici iscrpljujuće radeći kako bi obezbedio za život. Kao omiljeni glumac i upravnik pozorišta bio je i odgovoran i predan i požrtvovan. I njemu je kao i svima nama stres bio stalni pratilac. Previše svega za dobro i toplo Mandino srce.

Srce koje je volelo i bilo voljeno. Srce komičara posebnog senzibiliteta i talenta. Našeg Bila Mareja. Nezaboravnog Viljuške iz kultnih Dragojevićevih „Lepih sela” što je usred rata rekao: „Dosta je brate, odoh ja kući” i nezaboravnog, čaplinovski okretnog, a istovremeno i do suza dramski snažnog Milašina „po babine linije”, po kojem će se pamtiti popularni Bajićev serijal i film „Selo gori a baba se češlja”.

Još je toliko toga po čemu ćemo ga mi pamtiti. Zauvek. Čim prođe ovaj šok od spoznaje da je tako iznenadno, tako neočekivano i prerano otišao Manda. I da to što se desilo u pozorištu nije bila gluma. Milorad Mandić Manda je živeo, igrao i otišao pred očima njegove verne i male i velike publike. Ovog puta bez aplauza. Samo uz mnogo, mnogo suza.

Počivaj u miru, Mando. I budi srećan. Tvoje četvoro dece imaju čime da se ponose.