Доктор глуме, професор пријатељства

„Највећи човек увек остаје дете”, закључио је озбиљан писац, научник, политичар и филозоф који је спевао неке од најлепших стихова човечанства. Милорад Мандић Манда је био управо то. Велики човек и велико дете. Озбиљан човек и неозбиљно дете.

Заслуживао је највеће животне титуле. Био је доктор глуме, магистар љубави, велемајстор очинства, професор пријатељства. Велемајстор који се претварао у несташног дечака када је кретао у авантуру откривања и стварања нових сценских и филмских светова.

Не знам какав је био Милорад Мандић када је био сам.

Мислим да ни он то није знао. Да је знао, могао је, можда, да претпостави и спречи понешто од онога што није.

Био је човек који је живео с другима и за друге. Било је нормално да свој проблем поделите с Мандом.

Његово време и жеља се нису доводили у питање. Чак и кад је пливао у најбурнијим водама свог живота. А своје проблеме је решавао сам. Оне најтеже није признавао. Пре свега себи, па онда ни другима. Кад је наилазио на непремостиве животне препреке будио је дечју страну личности која је побеђивала осмехом: „Биће боље”.

Пријатељство са таквим човеком било је драгоцено. Годинама смо сарађивали на пројекту „С оне стране дуге”.

Манда је имао непогрешив осећај за комуникацију с децом, ону сјајну меру другарства и бриге која је поништавала разлику у годинама између њих и њега и помагала им да се отворе, да буду искрени. Био сам ту да му помогнем, а то није било лако. Не зато што је њему требало пуно помоћи, него зато што није навикао на њу.

Он је био тај који помаже. Морали сте да кријете помоћ, као од детета. Није ми било тешко да га убедим да уз телевизијску серију направимо и песму, па затим низ песама, концерт, читав пројекат. Волео је изазове и волео је рад.

Рад који има смисла, који некоме чини добро. Сећам се да сам текст песме написао за једно вече. Манди се допао одмах и нико кога смо позвали да га отпева није одбио.
Било би ми врло тешко да набројим све што смо радили заједно.

Није то сада важно. Важна је једна Мандина особина која га је издвајала од многих других. До последњег дана је сваком послу прилазио као да му је први у животу.
На исти начин је заиграо и своју последњу представу.

Биографија великог глумца записана је на многим местима. Стотине улога, десетине филмова и ТВ серија, значајна сценска остварења за децу и одрасле. Био је и Капетан Кука и дух Елвиса Прислија, Виљушка, Курјак, поп, полицајац, адвокат, детектив, телохранитељ, Тошица и Јованча Мицић и ко још све не. И увек с радошћу и увек испочетка.

Једна од његових последњих улога, она у којој је живео паралелно са својим сценским животима, била је улога управника позоришта „Бошко Буха”.

Огроман ентузијазам и енергија које је уложио у посао управника била је фасцинантна, па да се радило и о двоструко млађем човеку. Желео је да од позоришта које је затекао у лошем стању направи место из својих снова.

Сањао је театар за младе светских размера, место у коме ће се деци причати најлепше бајке, а старијима улепшавати живот.

„Хоћу да направимо да долазак у позориште буде породични празник”, причао ми је. „Знаш, после представе коју сам играо у Немачкој, пришао ми је човек од тридесетак година и рекао ми: ’Да сам знао да је позориште овако лепо, ишао бих и раније’. Е, хоћу све да урадим да крену на време.”
Договарали смо представу за свечано отварање новог позоришта. Манда у њој неће играти и неће седети у сали.

Биће ту, наравно.

Требало је још много тога да уради. Није, и то више није важно.

Урадио је оно што знају само највећи.

Показао је како се за публику даје живот.

Редитељ