Doktor glume, profesor prijateljstva

„Najveći čovek uvek ostaje dete”, zaključio je ozbiljan pisac, naučnik, političar i filozof koji je spevao neke od najlepših stihova čovečanstva. Milorad Mandić Manda je bio upravo to. Veliki čovek i veliko dete. Ozbiljan čovek i neozbiljno dete.

Zasluživao je najveće životne titule. Bio je doktor glume, magistar ljubavi, velemajstor očinstva, profesor prijateljstva. Velemajstor koji se pretvarao u nestašnog dečaka kada je kretao u avanturu otkrivanja i stvaranja novih scenskih i filmskih svetova.

Ne znam kakav je bio Milorad Mandić kada je bio sam.

Mislim da ni on to nije znao. Da je znao, mogao je, možda, da pretpostavi i spreči ponešto od onoga što nije.

Bio je čovek koji je živeo s drugima i za druge. Bilo je normalno da svoj problem podelite s Mandom.

Njegovo vreme i želja se nisu dovodili u pitanje. Čak i kad je plivao u najburnijim vodama svog života. A svoje probleme je rešavao sam. One najteže nije priznavao. Pre svega sebi, pa onda ni drugima. Kad je nailazio na nepremostive životne prepreke budio je dečju stranu ličnosti koja je pobeđivala osmehom: „Biće bolje”.

Prijateljstvo sa takvim čovekom bilo je dragoceno. Godinama smo sarađivali na projektu „S one strane duge”.

Manda je imao nepogrešiv osećaj za komunikaciju s decom, onu sjajnu meru drugarstva i brige koja je poništavala razliku u godinama između njih i njega i pomagala im da se otvore, da budu iskreni. Bio sam tu da mu pomognem, a to nije bilo lako. Ne zato što je njemu trebalo puno pomoći, nego zato što nije navikao na nju.

On je bio taj koji pomaže. Morali ste da krijete pomoć, kao od deteta. Nije mi bilo teško da ga ubedim da uz televizijsku seriju napravimo i pesmu, pa zatim niz pesama, koncert, čitav projekat. Voleo je izazove i voleo je rad.

Rad koji ima smisla, koji nekome čini dobro. Sećam se da sam tekst pesme napisao za jedno veče. Mandi se dopao odmah i niko koga smo pozvali da ga otpeva nije odbio.
Bilo bi mi vrlo teško da nabrojim sve što smo radili zajedno.

Nije to sada važno. Važna je jedna Mandina osobina koja ga je izdvajala od mnogih drugih. Do poslednjeg dana je svakom poslu prilazio kao da mu je prvi u životu.
Na isti način je zaigrao i svoju poslednju predstavu.

Biografija velikog glumca zapisana je na mnogim mestima. Stotine uloga, desetine filmova i TV serija, značajna scenska ostvarenja za decu i odrasle. Bio je i Kapetan Kuka i duh Elvisa Prislija, Viljuška, Kurjak, pop, policajac, advokat, detektiv, telohranitelj, Tošica i Jovanča Micić i ko još sve ne. I uvek s radošću i uvek ispočetka.

Jedna od njegovih poslednjih uloga, ona u kojoj je živeo paralelno sa svojim scenskim životima, bila je uloga upravnika pozorišta „Boško Buha”.

Ogroman entuzijazam i energija koje je uložio u posao upravnika bila je fascinantna, pa da se radilo i o dvostruko mlađem čoveku. Želeo je da od pozorišta koje je zatekao u lošem stanju napravi mesto iz svojih snova.

Sanjao je teatar za mlade svetskih razmera, mesto u kome će se deci pričati najlepše bajke, a starijima ulepšavati život.

„Hoću da napravimo da dolazak u pozorište bude porodični praznik”, pričao mi je. „Znaš, posle predstave koju sam igrao u Nemačkoj, prišao mi je čovek od tridesetak godina i rekao mi: ’Da sam znao da je pozorište ovako lepo, išao bih i ranije’. E, hoću sve da uradim da krenu na vreme.”
Dogovarali smo predstavu za svečano otvaranje novog pozorišta. Manda u njoj neće igrati i neće sedeti u sali.

Biće tu, naravno.

Trebalo je još mnogo toga da uradi. Nije, i to više nije važno.

Uradio je ono što znaju samo najveći.

Pokazao je kako se za publiku daje život.

Reditelj