НАТО и Русија: ко је први почео

„Одговор” и „одговор на одговор”: „Русија покушава, војним средствима, да појача своју зону утицаја. Западни савез уочава снажно наоружавање Русије на њеним границaма – на Арктику, у региону Балтика, од Црног мора до Средоземног мора. НАТО мора на то да реагује”, изјавио је генерални секретар НАТО у интервјуу који је објавио најтиражнији немачки дневник „Билд”.

„Стационирање наших трупа на истоку је примерен одговор на агресивно понашање Русије. Ми смо тиме желели да партнерима покажемо да смо уз њих када смо им потребни. Истовремено, желели смо да потенцијалном агресору покажемо да ћемо реаговати уколико нам буде запретио“, појаснио је први оперативац Алијансе.

После ових речи ко још може да поверује када тај исти Столтенберг каже како „НАТО не жели ни конфронтацију са Русијом ни нови хладни рат”. Чињенице говоре сасвим другачије.

А оне кажу да су министри одбране НАТО, почетком недеље, усвојили одлуку о стационирању додатних снага на истоку Европе – по хиљаду војника у Пољској, Летонији, Естонији и Литванији. Печат на ову одлуку ставиће самит НАТО у Варшави, 8. и 9. јула али је западна Алијанса већ одмакла у припремама за слање ових трупа на исток старог континента.

На одлуку НАТО Москва је реаговала саопштењем у којем оптужује Алијансу „да шири антируску хистерију”.

„ Изјаве о наводној руској војној претњи имају за циљ да изазову панику, да створе слику о опасном непријатељу и оправдају огромне војне буџете”, изјавио је представник за штампу руског министарства одбране Игор Конашенков.

Одлука НАТО о слању неколико хиљада војника на границе њених источних чланице с Русијом само је последњи део великог мозаика руско-западног неразумевања и сукоба. Пре тога на ову својеврсну кризну карту стављени су: Украјина, Крим, санкције и контрасанкције, амерички антиракетни штит у источној Европи, ширење НАТО, кршење различитих споразума о разоружању, Сирија, све веће и многобројније војне вежбе у грничним подручјима, провокативни летови извиђачких авиона и бомбардера ...

А питање: ко је први почео нови хладни рат у Европи већ је одавно пало у други план. Ова савремена европска прича иде у сасвим другом правцу. Као на покретној траци смањују се мере и контрамере, „одговори” и „одговори на одговоре”. То се дешава и поводом одлуке НАТО да стационира неколико хиљада војника у близини западних граница Русије и великих маневара које, на истом простору, овог пролећа изводе трупе Алијансе.

Прво је руски председник Владимир Путин наредио осмодневну вежбу провере борбене готовости армије укључујући и мобилизацију резервиста. А затим је стигла и званична потврда да ће Русија појачати своје трупе на југозападу земље – у региону Ростова. У овом случају реч је о поновном формирању 150. моторизоване дивизије која је „угашена“ по окончању Другог светског рата. Историчари су одмах подсетили да је 150. моторизована дивизија, као део Црвене армије, учествовала у освајању Берлина 1945. године.

Има наде за Турску: Европски комесар, Немац Гинтер Етингер (62) – за њега се својевремено говорило да је залутао у Брисел  пре свега због слабог знања енглеског језика и још слабијег познавања Европске уније – изгледа да је пожелео да мало буде визионар.

„Турска ће једног дана бити чланица ЕУ. И то не сигурно 3000. године како је то прогнозирао британски премијер Дејвид Камерон”, поручио је Етингер у разговору с новинаром бриселске информативне службе Политико. „Ја ћу то, уколико не будем потпуно дементан, сигурно дочекати у дубокој старости. А тај тренутак дочекаће и садашњи турски председник Тајип Ердоган - у неком старачком дому у Анкари”.

Етингер није детаљније појаснио на чему заснива ову своју оптимистичку процену. Био би то врашки тежак посао јер чињенице никако не иду у прилог визији европског комесара.

Турска је веома далеко од пуноправног чланства у ЕУ а утисак је да се удаљавање Анкаре и Брисела стално повећава. Чак и када се постигне неки опипљив напредак – попут наговештаја о укидању виза за турске држављане који путују ЕУ у замену за помоћ Анкаре у заустављању нових избегличког таласа који који су већ преплавили Европу – појаве се проблеми који све покваре.

Кратка хронологија европско-турског преговарања о укидању виза потврђује такав утисак.

ЕУ и Турска су средином децембра 2013. године – далеко пре избијања избегличке кризе – потписале споразум о укидању виза уз услов да се Анкара обавеже да прихвати повратак избеглица из трећих земаља. Тадашњи турски преговарач, данашњи председник Тајип Ердоган, наговестио је да би више могле да буду укинуте за три године.

Данас је овај проблем постао врућа тема у односима ЕУ и Турске. Унија инсистира на испуњењу 72 услова за укидање виза, Анкара тврдо одбија да промени антитерористички закон који је главни камен спотицања у спровођењу споразума из 2013. године.

И још један европско-турски круг је затворен. У том светлу визија комесара Гинтера Етингера више личи на на неку бајку његових земљака браће Грим него прогнозу озбиљног европског политичара.