NATO i Rusija: ko je prvi počeo

„Odgovor” i „odgovor na odgovor”: „Rusija pokušava, vojnim sredstvima, da pojača svoju zonu uticaja. Zapadni savez uočava snažno naoružavanje Rusije na njenim granicama – na Arktiku, u regionu Baltika, od Crnog mora do Sredozemnog mora. NATO mora na to da reaguje”, izjavio je generalni sekretar NATO u intervjuu koji je objavio najtiražniji nemački dnevnik „Bild”.

„Stacioniranje naših trupa na istoku je primeren odgovor na agresivno ponašanje Rusije. Mi smo time želeli da partnerima pokažemo da smo uz njih kada smo im potrebni. Istovremeno, želeli smo da potencijalnom agresoru pokažemo da ćemo reagovati ukoliko nam bude zapretio“, pojasnio je prvi operativac Alijanse.

Posle ovih reči ko još može da poveruje kada taj isti Stoltenberg kaže kako „NATO ne želi ni konfrontaciju sa Rusijom ni novi hladni rat”. Činjenice govore sasvim drugačije.

A one kažu da su ministri odbrane NATO, početkom nedelje, usvojili odluku o stacioniranju dodatnih snaga na istoku Evrope – po hiljadu vojnika u Poljskoj, Letoniji, Estoniji i Litvaniji. Pečat na ovu odluku staviće samit NATO u Varšavi, 8. i 9. jula ali je zapadna Alijansa već odmakla u pripremama za slanje ovih trupa na istok starog kontinenta.

Na odluku NATO Moskva je reagovala saopštenjem u kojem optužuje Alijansu „da širi antirusku histeriju”.

„ Izjave o navodnoj ruskoj vojnoj pretnji imaju za cilj da izazovu paniku, da stvore sliku o opasnom neprijatelju i opravdaju ogromne vojne budžete”, izjavio je predstavnik za štampu ruskog ministarstva odbrane Igor Konašenkov.

Odluka NATO o slanju nekoliko hiljada vojnika na granice njenih istočnih članice s Rusijom samo je poslednji deo velikog mozaika rusko-zapadnog nerazumevanja i sukoba. Pre toga na ovu svojevrsnu kriznu kartu stavljeni su: Ukrajina, Krim, sankcije i kontrasankcije, američki antiraketni štit u istočnoj Evropi, širenje NATO, kršenje različitih sporazuma o razoružanju, Sirija, sve veće i mnogobrojnije vojne vežbe u grničnim područjima, provokativni letovi izviđačkih aviona i bombardera ...

A pitanje: ko je prvi počeo novi hladni rat u Evropi već je odavno palo u drugi plan. Ova savremena evropska priča ide u sasvim drugom pravcu. Kao na pokretnoj traci smanjuju se mere i kontramere, „odgovori” i „odgovori na odgovore”. To se dešava i povodom odluke NATO da stacionira nekoliko hiljada vojnika u blizini zapadnih granica Rusije i velikih manevara koje, na istom prostoru, ovog proleća izvode trupe Alijanse.

Prvo je ruski predsednik Vladimir Putin naredio osmodnevnu vežbu provere borbene gotovosti armije uključujući i mobilizaciju rezervista. A zatim je stigla i zvanična potvrda da će Rusija pojačati svoje trupe na jugozapadu zemlje – u regionu Rostova. U ovom slučaju reč je o ponovnom formiranju 150. motorizovane divizije koja je „ugašena“ po okončanju Drugog svetskog rata. Istoričari su odmah podsetili da je 150. motorizovana divizija, kao deo Crvene armije, učestvovala u osvajanju Berlina 1945. godine.

Ima nade za Tursku: Evropski komesar, Nemac Ginter Etinger (62) – za njega se svojevremeno govorilo da je zalutao u Brisel  pre svega zbog slabog znanja engleskog jezika i još slabijeg poznavanja Evropske unije – izgleda da je poželeo da malo bude vizionar.

„Turska će jednog dana biti članica EU. I to ne sigurno 3000. godine kako je to prognozirao britanski premijer Dejvid Kameron”, poručio je Etinger u razgovoru s novinarom briselske informativne službe Politiko. „Ja ću to, ukoliko ne budem potpuno dementan, sigurno dočekati u dubokoj starosti. A taj trenutak dočekaće i sadašnji turski predsednik Tajip Erdogan - u nekom staračkom domu u Ankari”.

Etinger nije detaljnije pojasnio na čemu zasniva ovu svoju optimističku procenu. Bio bi to vraški težak posao jer činjenice nikako ne idu u prilog viziji evropskog komesara.

Turska je veoma daleko od punopravnog članstva u EU a utisak je da se udaljavanje Ankare i Brisela stalno povećava. Čak i kada se postigne neki opipljiv napredak – poput nagoveštaja o ukidanju viza za turske državljane koji putuju EU u zamenu za pomoć Ankare u zaustavljanju novih izbegličkog talasa koji koji su već preplavili Evropu – pojave se problemi koji sve pokvare.

Kratka hronologija evropsko-turskog pregovaranja o ukidanju viza potvrđuje takav utisak.

EU i Turska su sredinom decembra 2013. godine – daleko pre izbijanja izbegličke krize – potpisale sporazum o ukidanju viza uz uslov da se Ankara obaveže da prihvati povratak izbeglica iz trećih zemalja. Tadašnji turski pregovarač, današnji predsednik Tajip Erdogan, nagovestio je da bi više mogle da budu ukinute za tri godine.

Danas je ovaj problem postao vruća tema u odnosima EU i Turske. Unija insistira na ispunjenju 72 uslova za ukidanje viza, Ankara tvrdo odbija da promeni antiteroristički zakon koji je glavni kamen spoticanja u sprovođenju sporazuma iz 2013. godine.

I još jedan evropsko-turski krug je zatvoren. U tom svetlu vizija komesara Gintera Etingera više liči na na neku bajku njegovih zemljaka braće Grim nego prognozu ozbiljnog evropskog političara.