Разговор са самим собом

Божидар Џмерковић (1930) присутан је на ликовној сцени преко шест деценија, а поетика његовог стваралаштва, у графици и сликарству, везује се за фигурацију решавану превасходно у функцији пластичких феномена. У тако богатом уметничком искуству аутор наставља континуирано да негује своје креативне импулсе трагајући за хармонијом и лепотом визуелног у композицији. „Сликарство ме је одвело у графику”, рекао је у једном разговору Џмерковић. Очито, читаво његово стваралаштво може се перципирати и као продубљивање ликовног изражавања кроз различите уметничке области.

Управо Џмерковићева изложба слика у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” утемељује веровање у сликарску тајну, у креативно промишљање и препознавање особеног у стварању властитог уметничког проседеа. На отварању ове изложбе Матија Бећковић је подсетио да су слике настајале у самотничкој тишини, никад без стварног повода, а увек из разговора са самим собом.

У генези Џмерковићеве мотивске грађе доминира мртва природа која је тематски оквир његових графика, колажа и ове изложбе слика. Реферирајући сопствену идеју да је облик носећи стуб у архитектури слике, аутор са мером морандијевске парадигматичне осетљивости варира композиционо једноставна и пријемчива решења. Ако су Морандијеве мртве природе базиране на традицији сликарства 14. века, Џмерковићеве слике, као и читаво његово стваралаштво, утемељени су на култури модерне и узорима његовог професора Марка Челебоновића. Асоцирајући на уобичајeни аранжман породичног амбијента – вазе, воће, цвеће, кутије – он ствара слике племените материјалне вредности, а богатим светлосним градацијама темперира зрачење композиције. Светлост и простор су категорије ауторове концентрације. „Склопу моје личности одговарају пригушени тонски односи – денфовани звуци који појачавају имагинацију и тајанственост коју желим да постигнем”, записао је. Потврђује се да је већи део онога што региструјемо и како на то реагујемо из једног у други тренутак заправо контролисано у невидљивим деловима нашег сазнајног и сензибилног бића које чува огромно обиље животних и креативних могућности.

У Џмерковићевом животном и стваралачком веку посебно место заузима његов педагошки рад и панегирици генерација студената са Академије/Факултета примењених уметности. „Није човек ни чаршије ни партије. Са много сумње, али и радости, читавог уметничког рада, трагао је за зрнцем стваралачког смисла. Као студент, кад сам први пут стао пред његове слике, задрхтао сам и схватио, као код Настасијевића, да сам те мајке син”, пише Јовица Вељовић, данас професор у Хамбургу.

Амбијент пун стваралачког набоја и емоција, као и размена енергије који су га пратили у раду са студентима, данас је уступио место Џмерковићевом раду у осами и тишини, а његов „недељни мир” и властито време (између четири зида атељеа у селу), је ноћ. Очито, моћ ноћног стварања ослобађа енергетски потенцијал и акумулиране тајне нивелишући егзистенцијални грч у концентрован садржај рада. Стваралачка посвећеност се мери и сликарском продукцијом данас изложених 190 радова који су настајали током протекле две деценије.

Физичар би рекао: кад човек све схвати онда нема места за бога у свемиру. Ако религија мора наш страх и усамљеност да заштити, онда уметност мора да убеди људе да им је потребна, да им је потребно нешто чистије и аутентичније од онога што добијају на други начин, од свих других послова. Божидар Џмерковић је ову мантру о уметничком вјерују наставио да понавља у знаку свог сензибилитета. Јер, „сумња у постигнуто за мене је вечити стимуланс”, једно је од његових стваралачких начела.