Судијама се за пресуду не суди

Јавност је понекад збуњена супротним ставовима виших и нижих судова, а нарочито када „последњу реч“ да Врховни касациони суд, којом констатује „непоправљиву“ грешку нижег суда. Која је сврха констатовања да је учињена грешка, ако опстаје на њој заснована пресуда? Ради се о односу два важна начела и давању предности једном од њих. Прво је начело забране поновног суђења, а друго је начело истине. Уставом и Закоником о кривичном поступку прописано је да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен, за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.

Овакав начин регулисања начела ne bis in idem је шири и у односу на међународно право, јер и Међународни пакт о грађанским и политичким правима, као и Европска конвенција о заштити права и основних слобода, иако садрже забрану поновног суђења за исто кажњиво дело, конституишу и допунску могућност поновног вођења кривичног поступка у складу са законима одређене државе. То значи да се омогућава и понављање кривичног поступка на штету осуђеног, као на пример, у Немачкој. Код нас то није могуће, јер је наш законодавац предност дао начелу правне сигурности, сматрајући да једном мора да се дефинитивно „подвуче црта”.

Слично је на пример и у САД. Сетимо се чувеног случаја О’Џеј Симпсона. Он је скоро „крвавих руку” лишен слободе због сумње да је усмртио своју жену и њеног љубавника, али је ипак ослобођен, захваљујући траљавој истрази и касније пороти склоној окривљеном, коју је вешта одбрана убедила да се ту примарно ради о расној дискриминацији. Потом је овај глумац Афроамериканац у парници (што код нас није могуће), ипак оглашен кривим за убиство жене, те му је наметнута обавеза плаћања накнаде штете, а чак је и написао књигу под насловом - „Шта ако сам убио?”, у којој имплицитно признаје злочин. И поред тога, њему се није могло поново судити за исто кривично дело.

Која је онда сврха улагања захтева за заштиту законитости на штету окривљеног, који је претходно правноснажно ослобођен ? И посебно, која је сврха одлуке Врховног касационог суда којом утврђује повреду закона од стране нижег суда, а да се при том ништа не мења. Ради се о декларативним пресудама и њихова је сврха само начелна. Циљ је да се тако утиче на судску праксу и јединствену примену права.

Тако нешто није реткост, мада се медији за неке случајеве више, а за неке мање заинтересују. Недавна одлука Врховног касационог суда, којом је констатовано да је пресудом Апелационог суда у Београду, којом је ослобођен Станко Суботић, повређен закон јер суд није прихватио фотокопију као доказ, изазвала је велику медијску пажњу. Од писца овог текста неколико новинара је истог дана када је објављена пресуда Врховног касационог суда тражило коментар, а посебно је интересантно да су га увек питали и о могућој „одговорности” судија које су „погрешиле”. Чак је један недељник погрешно цитирао моју изјаву. Наслов кратког текста је био веома симптоматичан и злокобан, али и потпуно нетачан. Гласио је: „Отказ за судије”.

Сваки судија има право на мишљење и став, па макар они били и погрешни. Некада се фактички ни не мора радити о погрешном ставу, већ се једноставно виши и нижи суд разилазе у мишљењу и тумачењу закона. Формално је „увек у праву” виши суд – у овом случају Врховни касациони суд у односу на Апелациони суд, али то свакако не значи да би само због тога, судије нижег суда априорно морале „пред дисциплинску комисију”. Када би се против судије нижег суда чију пресуду укида жалбени суд, увек водио дисциплински поступак, онда би се у пракси скоро више „судило судијама” него окривљенима, што би било више него апсурдно.

Један други случај од пре нешто више од годину дана ипак није изазвао толику пажњу новинара, нити је тада било жучних позива на „одговорност судија“. Тада је такође Врховни касациони суд својом пресудом констатовао да је у случају „гњиланске групе” повређен закон у корист Албанаца, бивших припадника тзв. ОВК, оптужених за тешке злочине, попут убистава и силовања. Апелациони суд у Београду је закључио да се не ради о ратном злочину, јер је ступањем на снагу тзв. Кумановског споразума престао оружани сукоб. Сви оптужени су правноснажно ослобођени. Иако је овај став Апелационог суда био изразито погрешан, никоме разумном није пало на памет да позива судије на дисциплинску одговорност.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду