Између расизма и ЕУ

Специјално за „Политику”
Грађани Уједињеног Краљевства донеће ове недеље одлуку која ће променити њихову историју. Али, тек их је на смрт устрељена млада жена, посланица у парламенту, нагнала да се зауставе на 24 сата и запитају се да ли је кампања која се води за њихове гласове била одговоран, чак разуман потез.

Провео сам током маја недељу дана у Лондону. Био сам љут, разочаран, али изнад свега дубоко постиђен нивоом дебате која се водила о будућности коју Британија има у Европи. Не могу да се сетим погрдније кампање, коју су лоше темпираном разменом аргумената и чињеница водиле обе стране, прибегавајући политици застрашивања и екстремизма – екстремизма који је убио једног члана парламента.

Енох Пауел, који је сматран за једног од најбољих парламентарних говорника своје генерације, одржао је 20. априла 1968. говор на тему имиграната који долазе у Уједињено Краљевство из земаља Комонвелта. Са Кариба, из Индије и Пакистана. У говору, који је сада познат као „говор о рекама крви”, Пауел је цитирао Вергилијеву „Енеиду”: „Кад погледам напред, опхрван сам слутњама, попут Вергилија и ја видим реку Тибар како пенуша обилно у крви.” Пауела су избацили из опозиционог тима Едварда Хита, али нема сумње да је ово намерно потенцирање страха и расизма помогло Хиту да дође до изненађујуће победе на изборима у року од неколико месеци. У овогодишњој референдумској кампањи видели смо поново чланове привилеговане интелектуалне елите како се хватају за иначе успаван расизам, који је могуће лако пробудити, и за предрасуде које има велика већина, а све зарад циничног личног политичког напретка и интелектуалног шепурења. Борис Џонсон, лидер кампање за излазак из ЕУ, такође радо цитира на латинском. По мом суду, скоро да нема разлике између Џонсоновог опортунизма и опортунизма председника Ердогана, који се удвара сиромашним и предрасудама склоним становницима источне Турске, истовремено брутално уништавајући Ататурково наслеђе.

Мало је било озбиљне дебате о имиграцији. „Ако гласате за останак, у року од неколико недеља десетак Сиријаца доселиће се у стан поред вашег… Они узимају наше послове, пуне наше школе, живе од социјалне помоћи и заузимају државне станове.”

Нико не помиње то да су мигранти у Европи допринели економији Старог континента са скоро седам милијарди евра нити да ће, било да остане унутар ЕУ, било да изађе из ње, Уједињено Краљевство свакако бити суочено са имиграцијом. Не могу се залагати за извлачење из овог растућег европског хуманитарног проблема.

Британски политичари ретко када су Европу доживљавали озбиљно. Наступи британских посланика, чланова парламента ЕУ, били су лоши и неефикасни, док је Уједињено Краљевство оскудно представљено на нивоу службеника вишег ранга. Штавише, тај број се само смањује. Када је бирократија ЕУ у питању, британски глас је слабији него што би то требало да буде. Али је Уједињено Краљевство, делујући унутар ЕУ, успевало да, под руководствима премијера Хита, Тачерове и недавно Дејвида Камерона, испреговара Шенгенски споразум, британски рабат, али и нову и за њега страшно важну одлуку којом му је омогућено да се залаже за излазак из „све чвршће уније”. Уколико се изгласа останак у ЕУ, Уједињено Краљевство имаће сасвим нову платформу помоћу које ће моћи да води дебату о реформи, и то у доба које се сматра најбољим моментом за тако нешто још од зачетка европског експеримента. Британија никада није имала бољу прилику да преузме вођство.

„Брисел и европски судови све више преузимају контролу”, аргумент је који користе они који су за излазак из ЕУ, а који, уједно, и највише забрињава. „Вратите нам нашу земљу”, скандира се.

Међутим, судећи према постојећим споразумима, све одлуке Савета министара које се тичу ЕУ уговора доносе се једногласно. Дакле, када је реч о заиста важним питањима, Британија има могућност вета и то је озбиљан механизам заштите суверенитета. Чак и када су у питању биле одлуке за које је био потребан консензус, Британија је била прегласана само у два одсто случајева.

Сада замислите постбрегзитовски свет у којем Уједињено Краљевство, наводно, има контролу над својом судбином. Борис Џонсон тврди да ће сви желети да тргују и склапају политичке споразуме са Уједињеним Краљевством. Чиста фантазија. Британски произвођачи и тада ће, да би извозили, морати да се повинују европским регулативама, али је могуће да ће бити суочени са царином... Како ће Тојота, Хонда и препорођена британска ауто-индустрија, између осталог, реаговати на то?

Уједињено Краљевство има другу најјачу економију у Европи после Немачке, уз Француску је најјача европска војна сила, а налази се и на врху листе у погледу „меке моћи”. Седам од десет најпрестижнијих европских универзитета налази се у Уједињеном Краљевству, а Лондон је шести по величини „француски град” изван Француске. Најпосећенији је град на свету и други најважнији финансијски центар, док економија Уједињеног Краљевства има боље перформансе од већине економија развијеног света.

Уједињено Краљевство требало да би предводи Европу, а не да је напушта, у то сам убеђен.

Када се будем пробудио у  петак, надам се да ћу видети да је урођени здрав разум британског народа превагнуо, али не бих био превише изненађен ни ако би за длаку победили они који су намерно свели дебату на ружан меч пун вике. Јадан британски народ мораће да живи са њиховим самозадовољним тријумфализмом у годинама пуним неизвесности.

*Аутор је бивши саветник генералног секретара Уједињених нација

Превела Милица Димитријевић