Između rasizma i EU

Specijalno za „Politiku”
Građani Ujedinjenog Kraljevstva doneće ove nedelje odluku koja će promeniti njihovu istoriju. Ali, tek ih je na smrt ustreljena mlada žena, poslanica u parlamentu, nagnala da se zaustave na 24 sata i zapitaju se da li je kampanja koja se vodi za njihove glasove bila odgovoran, čak razuman potez.

Proveo sam tokom maja nedelju dana u Londonu. Bio sam ljut, razočaran, ali iznad svega duboko postiđen nivoom debate koja se vodila o budućnosti koju Britanija ima u Evropi. Ne mogu da se setim pogrdnije kampanje, koju su loše tempiranom razmenom argumenata i činjenica vodile obe strane, pribegavajući politici zastrašivanja i ekstremizma – ekstremizma koji je ubio jednog člana parlamenta.

Enoh Pauel, koji je smatran za jednog od najboljih parlamentarnih govornika svoje generacije, održao je 20. aprila 1968. govor na temu imigranata koji dolaze u Ujedinjeno Kraljevstvo iz zemalja Komonvelta. Sa Kariba, iz Indije i Pakistana. U govoru, koji je sada poznat kao „govor o rekama krvi”, Pauel je citirao Vergilijevu „Eneidu”: „Kad pogledam napred, ophrvan sam slutnjama, poput Vergilija i ja vidim reku Tibar kako penuša obilno u krvi.” Pauela su izbacili iz opozicionog tima Edvarda Hita, ali nema sumnje da je ovo namerno potenciranje straha i rasizma pomoglo Hitu da dođe do iznenađujuće pobede na izborima u roku od nekoliko meseci. U ovogodišnjoj referendumskoj kampanji videli smo ponovo članove privilegovane intelektualne elite kako se hvataju za inače uspavan rasizam, koji je moguće lako probuditi, i za predrasude koje ima velika većina, a sve zarad ciničnog ličnog političkog napretka i intelektualnog šepurenja. Boris Džonson, lider kampanje za izlazak iz EU, takođe rado citira na latinskom. Po mom sudu, skoro da nema razlike između Džonsonovog oportunizma i oportunizma predsednika Erdogana, koji se udvara siromašnim i predrasudama sklonim stanovnicima istočne Turske, istovremeno brutalno uništavajući Ataturkovo nasleđe.

Malo je bilo ozbiljne debate o imigraciji. „Ako glasate za ostanak, u roku od nekoliko nedelja desetak Sirijaca doseliće se u stan pored vašeg… Oni uzimaju naše poslove, pune naše škole, žive od socijalne pomoći i zauzimaju državne stanove.”

Niko ne pominje to da su migranti u Evropi doprineli ekonomiji Starog kontinenta sa skoro sedam milijardi evra niti da će, bilo da ostane unutar EU, bilo da izađe iz nje, Ujedinjeno Kraljevstvo svakako biti suočeno sa imigracijom. Ne mogu se zalagati za izvlačenje iz ovog rastućeg evropskog humanitarnog problema.

Britanski političari retko kada su Evropu doživljavali ozbiljno. Nastupi britanskih poslanika, članova parlamenta EU, bili su loši i neefikasni, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo oskudno predstavljeno na nivou službenika višeg ranga. Štaviše, taj broj se samo smanjuje. Kada je birokratija EU u pitanju, britanski glas je slabiji nego što bi to trebalo da bude. Ali je Ujedinjeno Kraljevstvo, delujući unutar EU, uspevalo da, pod rukovodstvima premijera Hita, Tačerove i nedavno Dejvida Kamerona, ispregovara Šengenski sporazum, britanski rabat, ali i novu i za njega strašno važnu odluku kojom mu je omogućeno da se zalaže za izlazak iz „sve čvršće unije”. Ukoliko se izglasa ostanak u EU, Ujedinjeno Kraljevstvo imaće sasvim novu platformu pomoću koje će moći da vodi debatu o reformi, i to u doba koje se smatra najboljim momentom za tako nešto još od začetka evropskog eksperimenta. Britanija nikada nije imala bolju priliku da preuzme vođstvo.

„Brisel i evropski sudovi sve više preuzimaju kontrolu”, argument je koji koriste oni koji su za izlazak iz EU, a koji, ujedno, i najviše zabrinjava. „Vratite nam našu zemlju”, skandira se.

Međutim, sudeći prema postojećim sporazumima, sve odluke Saveta ministara koje se tiču EU ugovora donose se jednoglasno. Dakle, kada je reč o zaista važnim pitanjima, Britanija ima mogućnost veta i to je ozbiljan mehanizam zaštite suvereniteta. Čak i kada su u pitanju bile odluke za koje je bio potreban konsenzus, Britanija je bila preglasana samo u dva odsto slučajeva.

Sada zamislite postbregzitovski svet u kojem Ujedinjeno Kraljevstvo, navodno, ima kontrolu nad svojom sudbinom. Boris Džonson tvrdi da će svi želeti da trguju i sklapaju političke sporazume sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Čista fantazija. Britanski proizvođači i tada će, da bi izvozili, morati da se povinuju evropskim regulativama, ali je moguće da će biti suočeni sa carinom... Kako će Tojota, Honda i preporođena britanska auto-industrija, između ostalog, reagovati na to?

Ujedinjeno Kraljevstvo ima drugu najjaču ekonomiju u Evropi posle Nemačke, uz Francusku je najjača evropska vojna sila, a nalazi se i na vrhu liste u pogledu „meke moći”. Sedam od deset najprestižnijih evropskih univerziteta nalazi se u Ujedinjenom Kraljevstvu, a London je šesti po veličini „francuski grad” izvan Francuske. Najposećeniji je grad na svetu i drugi najvažniji finansijski centar, dok ekonomija Ujedinjenog Kraljevstva ima bolje performanse od većine ekonomija razvijenog sveta.

Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo da bi predvodi Evropu, a ne da je napušta, u to sam ubeđen.

Kada se budem probudio u  petak, nadam se da ću videti da je urođeni zdrav razum britanskog naroda prevagnuo, ali ne bih bio previše iznenađen ni ako bi za dlaku pobedili oni koji su namerno sveli debatu na ružan meč pun vike. Jadan britanski narod moraće da živi sa njihovim samozadovoljnim trijumfalizmom u godinama punim neizvesnosti.

*Autor je bivši savetnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija

Prevela Milica Dimitrijević