Шпански избори добијају се у Венецуели

Криза са мигрантима, тероризам, распад ЕУ, референдум у Британији... Све то је на Иберијском полуострву у другом плану док кандидати ужарено коментаришу ситуацију у Венецуели, као да је ова латиноамеричка земља у најближем суседству Шпаније, а не десетину хиљада километара далеко. Пред поновљене парламентарне изборе 26. јуна копља се ломе око унутрашње политике, а ту спада и однос према Каракасу. Што је рејтинг нове партије Подемос већи, то се непријатељи и супарници ове нове неконвенционалне левичарске странке више утркују да докажу како ће Шпанци, буду ли гласали за „радикалну левицу”, проћи као Венецуеланци – без хлеба, струје, тоалет папира и демократије. А као шлаг на ту катаклизмичну торту додаје се да ће на крају Шпанија остати и без „кока-коле”, као што се то десило пре две три недеље у боливарској држави, када су због несташице шећера престале да раде и корпорације каква је она која производи освежавајуће пиће.

„Дођите у Каракас да одржите изборну дебату, па да могу и ја да учествујем. Можда успем и да победим и постанем премијер Шпаније”,  предложио је пре неки дан венецуелански председник Николас Мадуро. Некада се мислило да нико по смислу за убојити хумор на рачун империјалне суперсиле и њених сателита не може да претекне покојног харизматичног реторичара Уга Чавеса. Упркос тешкој кризи и практично безизлазној ситуацији, његов наследник сваки дан успева да засмеје своје присталице заједљивим опаскама на рачун Вашингтона и Запада, а пре свега на рачун конзервативне десничарске, техничке владе у Мадриду.

Шпанцима одавно више ништа није смешно, а партијски лидери труде се да подршком венецуеланској опозицији сруше рејтинг Подемосу. Грде Мадура и његове „чависте”, а у ствари прете шпанском бирачком телу да ће, гласају ли за Пабла Иглесијаса и његову екипу, састављену од универзитетских професора, социолога и политиколога леве оријентације, претворити европски Медитеран у венецуелански хаос.

Како је дошло до ове упрошћене аналогије и да ли је могуће да ће се народ застрашити колапсом нафтоносне латиноамеричке земље и поверовати да иста судбина чека Шпанију? Још за живота Уга Чавеса, лидера социјализма у 21. веку, неколико данашњих лидера Подемоса радо је пристајало да својим стручним саветима помогну Венецуели и суседним левичарским државама да изграде институције и оснаже тржиште, а да истовремено задрже, појачају и прошире социјалне бенефиције за већину обесправљених и маргинализованих слојева. За то су били стручни, а помагање левичарским владама у теоријским пројектима потпуно је у складу са њиховим левичарским убеђењима. Свакако, за такве пројекте бивали су исплаћивани адекватним хонорарима.

Страни плаћеници, тако су оквалификовани лидери Подемоса пре неки дан, када је председник нове партије десног центра Сијудаданос Алберто Ривера такође отпутовао у Венецуелу како би подржао демократију у Латинској Америци и зауставио напредак Подемоса у својој земљи. Шпански аналитичари слажу се у констатацији да је странка Сијудаданос настала уз договор и подршку удружења домаћих крупних капиталиста како би се зауставио продор нове левице. Рачунало се да ће удружени са конзервативном Народном странком, уз извесне козметичке промене унутар партије Маријана Рахоја, за коју се показало да је нагрижена корупцијом од врха до дна, успети да саставе владу. Али од првих избора прошло је шест месеци политичке блокаде и, упркос очекивањима, ситуација се није много променила, сем што је Подемос, након уједињења с Уједињеном левицом, избио на друго место – одгурнувши социјалисте на треће – иако су и лидери (бивши и садашњи) Социјалистичке партије путовали у Венецуелу и из Каракаса поручивали поборницима да не беже у загрљај Подемосу.

Сви медији, према најновијим истраживањима, прогнозирају да ће у недељу на првом месту бити Народна партија, као и пре шест месеци, али да неће успети да придобије више од 30 одсто гласова. Друго место припада Уједињеном Подемосу (заједно са Уједињеном левицом), треће социјалистима, а тек четврто Сијудаданосима. Ако социјалисти прихвате коалицију са Подемосом, то ће значити да ће Шпанија већ овог лета добити нову леву владу, што би била прилика да се  Европска унија освежи новим пројектима, поведе више рачуна о социјалним приликама и окрене се солидарности, по чему се Стари континент разликовао од других делова планете.

Ако се пак социјалисти одлуче да одбаце „стране плаћенике”, окрену се десници и уђу у велику коалицију са народњацима, то ће значити крај за ову странку, којој се замера да проповеда левичарење, али да ради по диктату деснице и финансијских институција. Венецуела и криза која је уследила после пада цене нафте, смрти Уга Чавеса, неуких потеза са ограничавањем цена и бојкотом крупних капиталиста – са ситуацијом у Шпанији нема баш никакве везе.

Обично се у социјалистичким земљама опозицији замера да их финансирају Вашингтон и Запад, а дешава се да владе у земљама у развоју помажу опозицију у развијеним државама. Додуше, и дан-данас на појединим протестима у САД демонстранти носе слике Уга Чавеса, који је својевремено умео да се сажали на сиромашне Американце и да им пошаље бесплатну нафту за загревање кућа како се не би смрзавали.

Данас, Вашингтон нуди хуманитарну помоћ Венецуели, а лидер Организације америчких држава тврди да Мадуро мора под хитно да пристане на референдум, на коме би се одлучило да ли председник због ситуације у земљи треба да остане на власти или да се повуче. Званични Каракас неће ни да чује за „хуманитарну помоћ” Вашингтона. Зна се шта за њих значи хуманитарна помоћ, рекла нам је недавно Дија Надер де ел Андари, отправница послова амбасаде Венецуеле у Београду. Она помиње пример Либије, где је под маском такозване хуманитарне помоћи изведено 20.000 ваздушних напада и страдало више од 50.000 људи.

Ни Америци није било драго када је Чавес путем петро-дипломатије спасавао људе од зиме и ширио венецуеланску меку моћ. Још тада је речено да су све те „хуманитарне мисије” срачунате на стицање популарности код куће. Па су тако и лидери шпанских партија, наводно забринути за судбину дисидената у Венецуели, у ствари заинтересовани да блокирају Подемос на шпанским изборима.