Зашто Трамп дугује успех медијима

Беч – Тек трећина Американаца верује информацијама и тумачењима које добија у медијима, што је вероватно један од разлога зашто је Доналд Трамп, и поред тога што је оштро критикован у новинама, на ТВ и сајтовима, тако далеко догурао на овогодишњим председничким изборима у САД. Међутим, када се поверење које грађани указују великим, главним медијским кућама у САД упореди са стањем у Грчкој, амерички новинари још могу и бити задовољни јер само петина Грка верује традиционалним или само изоставити придев редакцијама. Ово су резултати великог истраживања које је Ројтерс урадио и представио на великом скупу светских медија који се управо завршио у Бечу.

Организатори, град Беч и Светска уредничка мрежа, која повезује редакције на свим континентима, приказали су најновије трендове у медијској индустрији, при чему је Ројтерсово истраживање било међу најисцрпнијим презентацијама, пруживши посленицима седме силе дубински увид у стање професије у овом тренутку. Највећи број људи у свету и данас се и поред свих друштвених мрежа и алтернативних сајтова пре свега информише на сајтовима традиционалних медија. То је добра вест. Лоша вест је да за то и даље не желе да плате. Како је казао Ник Њуман, сарадник на Ројтерсовом институту за истраживање новинарства, највећи број испитаника (68 одсто) информише се путем електронских страница дневних новина. Следе сајтови телевизија (62 одсто), док су медији поникли на интернету, то јест информативни сајтови попут „Хафингтон поста”, на трећем месту (45 одсто). У Шпанији су, на пример сајтови „Паиса” (12 одсто испитаника) и „Мунда” (седам одсто) најпопуларнији извор информација на светској мрежи, док је у САД најпопуларнији извор „Јахуов” прикупљач вести „Јаху њуз” (15 одсто), а одмах затим следе сајтови Си-Ен-Ена и Фокс њуза (12 одсто). Друга ствар је, додао је Њуман, што конзументи вести на сајтовима и даље сматрају да информативни садржај треба да остане бесплатан, то јест не желе да плате за њега. Норвежани су лидери у онлајн претплати, али ни тамо број претплатника не прелази 27 одсто, док само девет одсто Американаца плаћа за вести на интеренету.

Највеће поверење у највеће брендове у свету медија имају Финци (65 одсто). Због тога се у Скандинавији велики број људи и даље ослања на традиционалне медије и њихове сајтове да би дошао до новости у свету. Ипак, у Грчкој и Турској, где је због пакета свеобухватних и непопуларних економских реформи, односно Ердогановог притиска на новинаре поверење најниже, као основни извор информисања служе друштвене платформе попут „Фејсбука” или „Твитера”. Постотак људи који се информишу на друштвеним мрежама најмањи је у Јапану, где свега 25 одсто људи користи друштвене мреже за информисање, а највећи у Грчкој (74 одсто) и Турској (73 одсто), што је вероватно последица неповерења у главне медије у тим земљама, објаснио је Њуман.

Просечан број људи који се у свету обавештава на овим платформама нешто је већи од 50 одсто. Најпопуларнија друштвена платформа за добијање вести јесте „Фејсбук”, при чему је скоро 45 одсто испитаника казало да се информише и на овој мрежи. Следе „Јутјуб” (скоро 20 одсто) и „Твитер” (10). Према истраживању које је представио Ројтерс, корисници су истакли да се обавештавају на овај начин јер се плаше да би иначе пропустили неку важну информацију и зато што је то лак и једноставан пут до садржаја. Они су при том у већини случајева били свесни извора информација, то јест тога да ли их је о нечему обавестио пријатељ или је извор информације добро познати медиј. Другим речима, у већини случајева, људи су свесни ако их је нека платформа пребацила на извор који се професионално бави дистрибуцијом информација попут „Гардијана”.

Највећи број говорника на конференцији сматрао је да ће кратки видео-садржај на сајтовима постати преовлађујући облик комуникације, али је ово Ројтерсово истраживање показало да видео ипак не постаје најважнији садржај на светској мрежи. Чак 78 одсто испитаника истиче да чита вести, дакле чита чланке, а да видео-садржај ретко гледа. То су нам казали и старији и млађи корисници интернета. Сви истичу да је читање вести брже и једноставније, док видео не доноси информацију коју већ нису прочитали у тексту, а често је праћен и рекламом, закључио је Њуман.