Протести у Француској и Србији – драстичне разлике

Замислите да се у Србији тренутно (као у Француској) одржава Европско првенство у фудбалу, а незадовољни грађани (као у Француској) крену да протестују због тога што је влада изменила неке одредбе закона о раду – прописала да се уместо 35 часова недељно ради 40 и више сати, те да се послодавцима омогући лакше отпуштање запослених.

Најпре би се премијер обратио новинарима, изјављујући да немоћна опозиција хушка народ на власт, а све у циљу минирања владиних напора да инкасира паре од организације Европског првенства и повећа привредни раст земље. Затим би „Информер” преко целе насловнице налепио драматични наслов како стране силе настоје да сруше Вучића. Однекуд би се јавио и технички министар рада Вулин с тезом да само нерадници могу критиковати тако савршен закон о раду какав Србија имаде.

Никоме, наравно, не би падало на памет да би се радници у Србији могли побунити јер једва састављају крај с крајем. Обашка што се Србија полако али сигурно трансформише у оазу јефтине радне снаге. Случај лесковачке „Јуре” добар је показатељ да се организација индустријског рада у Србији не разликује претерано од организације рада у Индонезији. Мада власт неће признати како стране инвеститоре привлаче јефтин рад и лабави радни прописи, већ – образована и квалитетна радна снага. То кудикамо питомије звучи.

С друге стране, у Србији тзв. радници на лизинг постоје откад је усвојен антираднички закон о раду, док мантра бившег министра финансија Крстића „лакше отпуштање за лакше запошљавање” (која прилично добро функционише у Шведској), у Србији једино представља огледало експлоатације јефтине радне снаге.

Дакле, разлози за бунт постоје. Но, за разлику од радничких протеста у Француској, у Србији протеста нема. Нема их јер су радници/службеници заплашени, јер живе у егзистенцијалном страху и вечитој нади у боље (мало) сутра. И радије ће у себи кукати и проклињати земљу у којој живе него се попут француских колега латити протестовања због понижавајућих радних услова, мизерних плата и још мизернијих пензија. Додуше, и када би се евентуално одлучили на тај одважни корак, пред незадовољним радницима, службеницима, студентима, синдикатима и другима искрсле би становите препреке. Прво, сва је прилика да би их власт погрешно квалификовала као државне непријатеље (као што је погрешно квалификовала грађанске протесте у Савамали). Друго, солидарност би их издала већ у припремној фази протеста.

За разлику од Француза који истрајно негују међусиндикалну солидарност (протестима радника и студената убрзо су се придружили пилоти, таксисти, железничари…), у Србији солидарности нема ни унутар једне професије. Узмимо, на пример, просвету – сектор јефтине радне снаге коју друштво слабо цени. Школе се затварају, предмети се укидају, наставници остају без часова и постају технолошки вишкови, али бунта нема. Да ли то онда значи да су просветни радници задовољни постојећим стањем? Или да им недостаје петље, воље и узајамне сарадње како би подигли глас против неправде?

У питању је свакако и нешто треће. За разлику од Француске где премијер и председник критикују, али не омаловажавају политичке противнике, а поготово не грађане који јавно изражавају свој став, у Србији не постоји ни елементарна политичка култура – самим тим ни амбијент у којем би грађани јавно критиковали власт и слободно изражавали незадовољство због деструктивних реформи, а да их та иста власт због тога не проглашава страним плаћеницима и домаћим издајницима.

За такав друштвени амбијент неопходни су, пре свега, неапсолутистички систем, здраво правосуђе, просвећено становништво и развијена култура говора. Због чега су онда једино ресори правде, културе и просвете (у тренутку када ово пишем) остали непопуњени у текућој прерасподели министарских фотеља? Да ли због тога што су правда, култура и просвета маргинални ресори за ову државу? Или је посреди то што поменути ресори искључиво служе трговини фотељама међу коалиционим партнерима?

Како било, разлике између Француске и Србије и даље ће остати драстичне.

*Социолог