Људи су пакосни, шимпанзе нису

Да ли је пакост једно од осећања која људе раздвајају од својих претеча?
Дуго се претпостављало да је лако разликовати човека од животиња, сада се испоставило да таква претпоставка није сасвим тачна: и оне имају сложена осећања и умеју властитим језиком да се споразумевају. Али да наши најближи еволуциони (и генетски) сродници нису злобни, а ми јесмо – коме би до јуче таква помисао пала на памет?
Шимпанзе насилно и осветнички кажњавају неваљалце, а неће да озледе другог из својег рода само зато што то могу да ураде! Није им својствена уобичајена људска особина – завист.
Научници су уочили да ови човеколики мајмуни имају јак осећај за добро и зло и да им се не допадају непоштени испади, као што је прождрљивост појединца у време када сви сакупљају храну.

Еволуциони биолог Кејт Јенсен из Института за еволуциону антропологију "Макс Планк" у Лајпцигу (Немачка) потрудио се да сазна да ли су или нису пакосне.

Сместио је две шимпанзе у одвојене кавезе који су били окренути један према другом, а на сто између ставио је гомилу кикирикија. Мајмун који није могао да досегне сто могао је другоме да спречи приступ повлачењем канапа из својег кавеза којим би га срушио. Занимљиво је да томе није прибегавао чешће него у другом огледу, у којем је био сам.

Истраживачи су закључили да је овакво осујећење (фрустрација) да дохвати храну за себе није навело да другој шимпанзи то ускрати из "ниских побуда". А да ли би прва била толико великодушна да јој неко украде храну коју је јела? И колико је битно ако је крадљивац други мајмун или човек?

Да би то сазнали, Кејт Јенсен и сарадници животињама су понудили кикирики у клизавом послужавнику који је стајао на столу између. Као и у првом опиту, једна шимпанза је имала прилику да повуче узицу и обори послужавник. У овом случају су оба мајмуна била у стању да дохвате своју посластицу један за другим, никако један и други у исти мах.

И док се шимпанза с канапом наслађивала кикирикијем, друга је покушавала да дохвати послужавник, у једном случају, или су истраживачи, једноставно, узели зрневље и дали га шимпанзи без канапа, у другом случају. Незадовољна је повукла узицу у готово 50 одсто прилика када јој је друга шимпанза украла храну, показујући намеру да злочестог отимача казни спречавањем приступа послужавнику.

Међутим, када су људи односили храну и давали је другој шимпанзи, животиња је повлачила канап у само 20 одсто случајева. "То је као кад детету с великим парчетом торте неко од одраслих узме колач и да га другом малишану, што неће изазвати такав бес као када би једно другом отело торту", објашњава Кејт Јенсен. "Понашање шимпанзи показује да кажњавају другог само кад је насилан."

Истраживачки тим који предводи Кејт Јенсен занима колико далеко иде овакво понашање: на пример, хоће ли шимпанза, ако види другу да се "лоше понаша", одустати од хране само да би та била кажњена.

"Ми се, најчешће, усредсређујемо на повољне стране понашања шимпанзи, а ово истраживање једна је од ретких прилика када проучавамо како владају у околностима које им не иду у прилог и колико се животињско поклапа или разликује од људског", закључила је антрополог Џоан Силк са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (САД).

Уколико су лишени тога да осете пизму, вероватно нису у стању ни да буду ближњем наклоњени (мајмунољубиви). "Уприличено је неколико испитивања у којима су шимпанзама пружили прилику да буду љубазне без икакве накнаде и за то нису показале ни мрвицу занимања", наглашава Руфус Џонстон, који изучава екологију понашања на Универзитету Кембриџ (Велика Британија). "Нису испољиле људску склоност да буду пријазне."

Насупрот томе, проучавања која је спровео Кејт Јенсен показују да се дотични човеколики мајмуни одликују саосећањем према сродницима. Једно од објашњења ове противречности указује да огледи нису ваљано урађени, а да је склоност ка сабраћи знатно више распрострањена међу људима него међу шимпанзама.

Резултати изучавања немачких научника објављени су недавно у "Списима Националне академије наука САД".