Са које стране дуге?

Преминуо је Милорад Мандић Манда, позоришни, филмски и телевизијски глумац, управник дечијег позоришта „Бошко Буха” и човек који је обележио детињство неколико генерација, а готово симболично, срце је престало да му куца на сцени, током позоришне представе „Петар Пан”.

Недавно у говору на сахрани Бате Живојиновића рекао је: „Мора да министар културе на небу има велики буџет кад му је потребна таква глумачка екипа” мислећи на Драгана Николића и Маринка Маџгаља који су недуго пре тога напустили овај свет…

Популарни Манда је од 1988. до 1993. године на Трећем каналу водио емисију „Са оне стране дуге” коју су деца обожавала. Био је њихов јунак и другар који их је учио лепим песмама које је компоновао Љуба Нинковић, поздрављао их речима „гдеј си” и постављао неизбежно питање „да ли си се заљубишкао?”, учећи их тако да савладају стидљивост и у емисији, телефоном, разговарају са њим о ономе шта осећају.

Доживљавали су га као свог вршњака, вођени непогрешивим инстинктом малишана да открију ко има душу и ко их искрено воли… Манда је, попут Бранка Милићевића Коцкице, на тадашњој ТВ Београд, или Пеђолина, на Студију Б, оставио неизбрисив траг на најмлађе гледаоце, али и њихове родитеље. На добром путу је била емисија „Лагалица” и њен водитељ Бојан Ивковић на Првој телевизији…

Имају ли данашња деца своје ТВ јунаке од крви и меса или је све препуштено цртаним филмовима, видео игрицама на компјутерима и мобилним телефонима и аниматорима у играоницама? Ко ће децу  учити шта значи искрено другарство, новим појмовима, лепом понашању, правилном говору…?

То је обавеза родитеља, васпитача и учитеља, рећи ће неко. Наравно, али ће деца пре послушати свог омиљеног ТВ јунака који им на занимљив начин са екрана објашњава зашто је важно да перу зубиће или да се не плаше зубара (што је чинио Бранко Милићевић у емисијама „Коцка, коцка, коцкица”), него када им то исто кажу њихови укућани…

Још је погубније то што деци нема ко да објашњава колико је важно учити и знати, а не имати или умети. Можда ће онда и млади насилници престати у школи да малтретирају повучене и вредне ђаке или да се ругају сиромашним…

Јер, бојим се да су наше младе генерације опасно контаминиране вајкањем одраслих да је у животу најважније да умеш да се снађеш. Питање је, кад се разболе, да ли се одлучују за лекара који је током студија умео да се снађе на испитима, или за оног ко је предано учио и зна свој посао?

Али, са ове стране дуге, у нашем сиромашном али ипак потрошачком друштву, преко деце и банке рекламирају свој најпрофитабилнији производ – кеш кредите, сликом идеалног деде који се задужује да би својој унучици накуповао играчке или супер маме која весело пристаје на рату јер ће синчићу и ћеркици набавити све што они желе.

Порука је да дечији осмех и загрљај ваља купити. Уз било коју камату!