Мемоари мадам Понте

Књига Карле дел Понте о (неуспешном) „лову” на Младића и Караџића могла би у књижарама (уколико српске власти не зауставе њено објављивање) да се рекламира као рукопис на чије стварање је утрошено вероватно највише пара икада.

Ништа не би слагали. Ауторка је, наиме, неколико година црпла инспирацију на суду који је потрошио више од милијарду долара а да чак није изрекао пресуду „балканском касапину”, како су западни медији „тепали” Слободану Милошевићу. За те паре Хашки трибунал није добио ни другу двојицу из тројке главнооптужених – Младића и Караџића. За те паре, могло би се рећи, до сада су добили само завршен рукопис главне тужитељке.

У белешкама о писцу можда би требало подсетити да је то тужилац који је кривицу „највећег злочинца на Балкану” доказивао изводећи чак 350 сведока од којих је макар њих 250 на суду признало да оптуженог види први пут а да то није на телевизији. Није ни чудо да се тако завршило. Оптужени више није издржао. Можда и на њену срећу.  

Није Карла дел Понте, међутим, прва која је писала своје хашке мемоаре. Пре ње урадила је то и њена портпаролка Флоранс Артман. Из њене књиге, на пример, сазнали смо да је Карла дел Понте преко тадашњих званичника Републике Српске поручивала Караџићу да се ни луд не предаје Американцима, јер ће га они убити. Ако хоће да се преда, дојављивала му је главна тужитељка, боље да се да у руке Швајцарцима.

Портпаролка хашке тужитељке у књизи је обелоданила да су главна тужитељка, њен заменик Џефри Најс и она, у свађи. Артманова је оптужила Најса да ради за британску тајну службу и да Британци преко њега утичу на суд, а он је оптужио Артманову да у јавност износи садржај поверљивих докумената у које, по свим правилима, није смела да има увид. Осим ако јој није дала шефовица, јер је мало вероватно да је тајне сазнавала читајући кришом преко рамена тужитељке.

Дакле, и из овога се већ може наслутити чега све има у тужитељкиним мемоарима. Можда, заиста, буде и нечег епохалног, како се нада део овдашње „невладине” јавности, што би открило тајну хашких бегунаца. Мада је мало вероватно да то тужитељка не би искористила за спасавање своје репутације на западу где је бије глас „малог” правног стручњака са великим политичким амбицијама.    

Можда, додуше, сазнамо и нешто ново о томе како наши политичари преговарају иза затворених врата. Али од времена од када је у „скривеној камери” један бивши амбасадор причао да је Веља Илић покушавао свим средствима, мислим баш свим, да „припитоми” Мадлен Олбрајт и спречи бомбардовање, тешко да има нечег епохално новог. Мада би, признајем, било спектакуларно да се открије да је Расим Љајић тражио од Бан Ки Муна да забрани књигу да се не би сазнало како је оно једном, када смо се најмање надали, добијена позитивна оцена сарадње са Хашким трибуналом.

Али, има једна новина коју могу донети „врућа” сећања главне тужитељке. После ове књиге могло би бити јако тешко наћи у Србији некога ко је спреман да постане лик из мемоара. А где је тек Младић!