Неизбежно успоравање

Политичари и поједини аналитичари као да осећају обавезу да распирују оптимизам, уверавајући нас да се излазак Британије из Европске уније неће одразити на европски пут Србије.

Свакако не спадам у оне који сада ликују ширећи радијацију евроскептицизма, али сам дубоко уверен да ће брегзит додатно успорити ионако спор процес евроинтеграција читавог Западног Балкана, па и Србије.

Како је могуће тврдити да ће регион остати недирнути великим тектонским потресом? То би значило да је Западни Балкан апсолутна периферија, а не део Европе који дели судбину ЕУ. Данас мање, сутра више.

Није реч о постављању нових захтева – како ствари покушавају да представе овдашњи евроскептици, нити о евентуалном обарању критеријума – како прижељкују домаћи политички мешетари, већ у успоравању динамике преговарачког процеса.

Европска унија, најупрошћеније и најбруталније речено, има сада преча посла. Мора да одговори на питање како је доспела дотле да Британци прикупе толику количину гнева према ЕУ. „Извесно редефинисање односа унутар ЕУ”, о чему говори српска министарка за европске интеграције, неће бити довољно.

Следе појединачни преговори Британије са свих 27 чланица. Ту су онда још мигранти, тероризам…

Ако су Острвљани увек некако били посебни, ЕУ ће морати да се суочи с изазовима одласка који широм Уније промовишу разне популистичке, антиимиграционе и антиевропске странке од Француске и Италије до Холандије и Данске.

Како је приоритет ЕУ да се спасе од дезинтеграција, јасно је да нове интеграције падају на листи приоритета. А проширењу је још 2014. оборен рејтинг када је председник Европске комисије јасно дао до знања да нових чланова неће бити барем до 2020.

Порицати овакво стање, макар и из племенитог мотива да европски снови не наставе да се руше, политички је неозбиљно а лако може да се покаже и потпуно супротно намерама дежурних оптимиста.

Добро је што је мандатар Александар Вучић на ванредној конференцији за штампу потврдио да Србија „ни за милиметар” не одустаје од свог стратешког приоритета – а то је Европска унија. Овакво убризгавање стероида било је више него потребно у ситуацији у којој се – не без разлога – страховало ша ће бити с ЕУ интеграцијама док су Србија и њен политички врх изложени разним притисцима с адреса које нуде друге алтернативе Унији.

Дакле, знамо да се стратешки курс не мења. Да ли ће се мењати политика проширења? Неће. А шта је с брзином пловидбе која се исказује у чворовима? Биће успорена, што ће охрабрити аутентичне домаће евроскептике и растући број нестрпљивих, свих који су – уз обилну помоћ ЕУ – довели до тога да подршка евроинтеграцијама први пут од 2000. падне на испод 50 процената.

Нема потребе да се то отворено не каже јер самозаваравања се по правилу заврше лоше. Поента је у нечем другом. У оној чувеној фрази која је на граници да постане излизана: Србија мора да настави да се реформише и приближава „сету вредности” ЕУ како би 2020. била толико демократизована, стабилна, институционализована и просперитетна да може спокојно да прати шта ће се догађати са ЕУ, како ће се Унија мењати – јер мораће да се промени.

Можда ће се Унија и распасти, а такав сценарио налаже додатни опрез и озбиљност, а не политичку ноншалантност коју земља размера Србије себи једноставно не сме да допусти. Европе би било и без Европске уније. Као и њених давно утемељених демократских вредности.

Србија мора да се мења због себе, не ни због Брисела, не ни због Москве. Реформе су једини истински одговор онима који, вођени неким сасвим другим „сетом вредности”, покушавају Србију да зауставе саветујући јој да се не укрцава на „Титаник”.