Neizbežno usporavanje

Političari i pojedini analitičari kao da osećaju obavezu da raspiruju optimizam, uveravajući nas da se izlazak Britanije iz Evropske unije neće odraziti na evropski put Srbije.

Svakako ne spadam u one koji sada likuju šireći radijaciju evroskepticizma, ali sam duboko uveren da će bregzit dodatno usporiti ionako spor proces evrointegracija čitavog Zapadnog Balkana, pa i Srbije.

Kako je moguće tvrditi da će region ostati nedirnuti velikim tektonskim potresom? To bi značilo da je Zapadni Balkan apsolutna periferija, a ne deo Evrope koji deli sudbinu EU. Danas manje, sutra više.

Nije reč o postavljanju novih zahteva – kako stvari pokušavaju da predstave ovdašnji evroskeptici, niti o eventualnom obaranju kriterijuma – kako priželjkuju domaći politički mešetari, već u usporavanju dinamike pregovaračkog procesa.

Evropska unija, najuprošćenije i najbrutalnije rečeno, ima sada preča posla. Mora da odgovori na pitanje kako je dospela dotle da Britanci prikupe toliku količinu gneva prema EU. „Izvesno redefinisanje odnosa unutar EU”, o čemu govori srpska ministarka za evropske integracije, neće biti dovoljno.

Slede pojedinačni pregovori Britanije sa svih 27 članica. Tu su onda još migranti, terorizam…

Ako su Ostrvljani uvek nekako bili posebni, EU će morati da se suoči s izazovima odlaska koji širom Unije promovišu razne populističke, antiimigracione i antievropske stranke od Francuske i Italije do Holandije i Danske.

Kako je prioritet EU da se spase od dezintegracija, jasno je da nove integracije padaju na listi prioriteta. A proširenju je još 2014. oboren rejting kada je predsednik Evropske komisije jasno dao do znanja da novih članova neće biti barem do 2020.

Poricati ovakvo stanje, makar i iz plemenitog motiva da evropski snovi ne nastave da se ruše, politički je neozbiljno a lako može da se pokaže i potpuno suprotno namerama dežurnih optimista.

Dobro je što je mandatar Aleksandar Vučić na vanrednoj konferenciji za štampu potvrdio da Srbija „ni za milimetar” ne odustaje od svog strateškog prioriteta – a to je Evropska unija. Ovakvo ubrizgavanje steroida bilo je više nego potrebno u situaciji u kojoj se – ne bez razloga – strahovalo ša će biti s EU integracijama dok su Srbija i njen politički vrh izloženi raznim pritiscima s adresa koje nude druge alternative Uniji.

Dakle, znamo da se strateški kurs ne menja. Da li će se menjati politika proširenja? Neće. A šta je s brzinom plovidbe koja se iskazuje u čvorovima? Biće usporena, što će ohrabriti autentične domaće evroskeptike i rastući broj nestrpljivih, svih koji su – uz obilnu pomoć EU – doveli do toga da podrška evrointegracijama prvi put od 2000. padne na ispod 50 procenata.

Nema potrebe da se to otvoreno ne kaže jer samozavaravanja se po pravilu završe loše. Poenta je u nečem drugom. U onoj čuvenoj frazi koja je na granici da postane izlizana: Srbija mora da nastavi da se reformiše i približava „setu vrednosti” EU kako bi 2020. bila toliko demokratizovana, stabilna, institucionalizovana i prosperitetna da može spokojno da prati šta će se događati sa EU, kako će se Unija menjati – jer moraće da se promeni.

Možda će se Unija i raspasti, a takav scenario nalaže dodatni oprez i ozbiljnost, a ne političku nonšalantnost koju zemlja razmera Srbije sebi jednostavno ne sme da dopusti. Evrope bi bilo i bez Evropske unije. Kao i njenih davno utemeljenih demokratskih vrednosti.

Srbija mora da se menja zbog sebe, ne ni zbog Brisela, ne ni zbog Moskve. Reforme su jedini istinski odgovor onima koji, vođeni nekim sasvim drugim „setom vrednosti”, pokušavaju Srbiju da zaustave savetujući joj da se ne ukrcava na „Titanik”.