Меркелова неће да пожурује Британце
Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – Упркос томе што Берлин и Париз настоје свим силама да покажу јединство у начину решавања кризе изазване референдумском одлуком Британаца да изађу из Европске уније, немачко-француски двојац је заправо сагласан само око једног – ЕУ мора да се промени. Сагласје ту престаје, будући да се мишљења немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Франсоа Оланда о томе којом брзином и како треба спровести „брегзит” и каква би ЕУ после тога требало да буде разликују. Не само то, већ се канцеларкиној визији противе и немачке социјалдемократе које седе у њеној коалиционој влади.
Шефови дипломатија Немачке и Француске Франк Валтер Штајнмајер и Жан Марк Еро за викенд су представили заједнички документ под називом „Јака Европа у свету неизвесности”. Иако у њему предлажу успостављање заједничке европске безбедности и јачање економског уједињавање, њихов потез само наизглед одражава сагласје Берлина и Париза. Наиме, Штајнмајер је из редова немачких социјалдемократа – чији се став према безмало сваком аспекту „брегзита” разликује у односу на Меркелине демохришћане, који воде главну реч када је реч о немачкој политици на нивоу ЕУ.
Тако Штајнмајер, баш као и Еро, пожурује Лондон да што пре започне „бракоразводну парницу” с ЕУ, док Меркелова сматра да нема потребе да се жури. Еро чак пожурује Британце и да изаберу што пре новог премијера, а немачки вицеканцелар и шеф Социјалдемократске партије (СПД) Зигмар Габријел – баш као и његови партијски друг, председник Европског парламента Мартин Шулц – жели брз и ефикасан одлазак Британаца, при чему им поручује да њихова одлука значи да неће бити разговора о томе шта ЕУ још може да им понуди како би их задржала.
С друге стране, Меркелова оставља Лондону отворена врата и довољно времена да „размисли” о референдумској одлуци. Канцеларкина десна рука Петер Алтмајер, шеф Канцеларске службе, каже да би политичарима у Британији требало „дати времена да размисле о последицама одлуке о ’брегзиту’”, те да би Европа требало да „смирено сачека да се то догоди”. И док јучерашњи саговорници канцеларке у Берлину – француски председник Франсоа Оланд, италијански премијер Матео Ренци и председник Европског савета Доналд Туск – сматрају да ЕУ не би требало да омогући Британцима да одуговлаче процедуру изласка из ЕУ, Меркелова не жели да пожурује Британце. То је јуче потврдио и њен портпарол Штефен Зајберт, рекавши да они поштују уколико је „влади у Лондону потребан неки разуман временски рок” да активира члан 50 Лисабонског споразума, који се тиче механизма изласка из ЕУ.
„Једна ствар је јасна: неће бити неформалних прелиминарних преговора о начинима изласка из ЕУ пре него што Велика Британија преда захтев за излазак из блока”, истакао је Зајберт, додајући и да неизвесност не може да се настави довека. Ту се не завршава несагласје између Меркелове и француских, немачких и италијанских лидера странака левог центра. Увек опрезна Меркелова је у току викенда функционерима свог демохришћанског блока рекла да нема потребе за радикалним променама ЕУ, већ да би „Европа требало да пажљиво сагледа своје проблеме и стрпљиво ради на њиховом решавању”. Како кажу извори у њеној странци, она им је рекла да сада није време за продубљивање веза унутар ЕУ, већ да би ЕУ требало да се позабави оним што брине грађане, као што је отварање нових радних мета, обезбеђење граница ЕУ и побољшање безбедности у самој ЕУ.
За њу и њене демохришћане заправо постоје три приоритета. Први је да се „брегзит” тако организује да Британија не изађе из јединственог европског тржишта (како немачки извозници не би забележили огромне губитке), али да тај останак на тржишту не буде аутоматски, како остале чланице ЕУ не би помислиле да могу да изађу из ЕУ, а остану у европској зони слободне трговине. Други приоритет је да ЕУ успостави праведан механизам расподеле избеглица, а трећи да се спроведу структурне реформе у привредно слабим чланицама, тако да се дугорочно побољшају њихове шансе за економски раст.
Оланд пак има другачије приоритете. За разлику од Меркелове, која је на добром путу да следеће године освоји и четврти канцеларски мандат, Оланд је толико политички слаб да – ако се следећег пролећа буде кандидовао за нови председнички мандат – има слабе шансе уопште уђе у други круг избора, а камоли победи. Француска се суочава са економском кризом, протестима због реформе тржишта рада, претњама терориста, али и растом крајње десничарског Националног фронта Марин ле Пен. У таквој ситуацији, Оланд и његов премијер Мануел Валс говоре о потреби „редизајнирања” Европе, очигледно настојећи да у ЕУ уведу јаку социјалну компоненту, у чему имају подршку социјалистичког премијера Италије и немачких социјалдемократа.
И вицеканцелар Габријел сматра да је ово „шанса за нови почетак” за ЕУ, при чему би он волео да види ЕУ са мање штедње и стезања каиша, а више инвестиција подстакнутих државним новцем. „Немачка је била поприлично резервисана када је у питању креирање нових радних места. Штедња сама по себи не ствара радна места у Европи”, рекао је Габријел, чиме не само да је посредно критиковао канцеларкину политику, већ је изнео концепт социјалне државе који представља ноћну мору за њу и њеног министра финансија Волфганга Шојблеа. СПД жели да се на „брегзит” одговори једним великим планом реформе ЕУ, чије обрисе су Габријел и Шулц већ скицирали у документу у којем се наводи да „убеђеност да Европа користи свима може само ојачати када коначно нађемо начин да изађемо из економске кризе”.
„Нови економски процват мора да буде приоритет”, инсистирају њих двојица и позивају на „економски ’Шенген’”, надајући се да ће план разрадити у разговорима са француским председником и осталим европским водећим политичарима левог центра. Тако Штајнмајер и Еро у заједничком документе као приоритете истичу, с једне стране, безбедност, а с друге стране, више „социјалне” Европе. Но то само наизглед показује уједињеност Немаца и Француска, јер главну реч о европској политици Немачке у Берлину воде Меркелова и њени демохришћани. Према речима једног функционера њене странке, СПД жели да новцем немачких пореских обвезника субвенционише земље које се нису реформисале. За немачке демохришћане, то би била катастрофа.
Ипак, Париз и Рим, потпомогнути немачким социјалдемократама, не одустају од свог плана, иако бивши конзервативни француски премијер Франсоа Фијон каже да су мале шансе да Французи изгурају своје предлоге. „Француско-немачки двојац више не постоји, што се мене тиче, не само због тога ко је на власти већ зато што ми код Немаца више не уживамо никакав кредибилитет”, сматра он. „Биће изузетно тешко Франсоа Оланду да покрене нову европску иницијативу. За то вам је неопходан кредибилитет.”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


