НЕВОЉЕ СА РАДИКАЛИМА

Када већ говоримо о проблемима које демократија има у Србији, дошао је ред да кажемо нешто и о СРС и ЛДП. О првима ће бити говора у овом тексту, а о другима следеће недеље.
Шта је проблем с радикалима? Демократија је, по дефиницији, мирна смена власти. Стабилна демократија подразумева смену власти без потреса у демократском поретку. О радикалима је, међутим, раширено мишљење да би њихова власт опасно потресла овдашњу демократију.

Први сој аргумената за овакво виђење налазимо код Душана Павловића. Он сматра да из искуства знамо како би се понашали ДСС или ДС ако изгубе изборе. Они би се, готово извесно, мирно повукли с власти. ДСС је то већ учинио, када је Коштуница, фебруара 2003, напустио место председника СРЈ и отишао у опозицију. И ДС је то урадио, децембра 2003, када је изгубио скупштинске изборе. Али, ми не можемо знати како би поступио СРС. Да ли би мирно предао власт, или би покушао неки трик? Радикали се јесу заклели на Устав. Али, њихова мушичавост и непредвидљивост оно је што узнемирава. Како да знамо да њима, или њиховом шефу у Хагу, сутра неће пасти на памет да мало опструишу демократију? Да одбију да признају резултате избора и да продуже себи мандат? Није ли, уосталом, Томислав Николић, само у оних неколико дана колико је био председник Скупштине, већ био стигао да помене и могућност увођења ванредног стања?

Сасвим друге аргументе, али са истим закључком, налазимо код Небојше Вуковића. Он мисли да би долазак радикала на власт, макар и после најдемократскијих избора и исто тако неспорне процедуре, био повод "еврореформских" снага да оспоре демократски поредак и да чак изведу пуч. Као огледни пример такве ситуације Вуковић такође узима оних неколико дана током којих је Николић био председник Скупштине. Нису ли "еврореформске" снаге одмах одрекле легитимитет том избору? Нису ли затим бојкотовале рад Скупштине? Није ли позиван председник Републике да не да мандат за састављање владе са СРС, чак и ако се обезбеди скупштинска већина? Нису ли "еврореформски" медији стварали атмосферу судњег дана, најављујући изолацију Србије, санкције, па и нешто горе? Нису ли "еврореформисти" претили масовним демонстрацијама, доласком у Београд, па чак и новим 5. октобром?

Из обе анализе следи исти закључак: СРС на власти значи високи ризик. Свеједно је да ли постоји стварна намера да се угрози демократија. Али, сумња да онај други хоће да прекрши демократска правила игре довољна је да се почне мислити о превентивном удару. Сумња да ће радикали злоупотребити демократске установе може да послужи као оправдање да се оне "привремено" суспендују. Такође, сумња да ће, када радикали направе владу, "еврореформисти" извести пуч може послужити као оправдање да се унапред посегне за репресијом.

Други општи утисак о радикалима јесте да они заправо не желе власт и да уживају да буду опозиција. А ако странка која осваја 35 одсто гласова не жели озбиљно власт, демократија је у проблему. Радикали се понашају као да не желе власт из следећег разлога. Јасно је да СРС не може освојити 50 одсто плус један глас, као што су се хвалили на прошлим изборима. Отуда су само два начина да са 35 процената гласова направе владу. Први је да у пропорционално изабраном парламенту нађу коалиционог партнера. СРС, међутим, не само да нема савезнике. Он и сам као да све чини да их отера. Сетимо се само Шешељевог "тестамента". Сетимо се и свих предизборних и постизборних изјава руководства СРС.

Али, ако су већ изабрали да сами дођу на власт, зашто онда не пођу другим путем: зашто не траже већинске изборе? Такви избори, без обзира да ли су једнокружни или двокружни, дају реалну шансу странци која осваја 35 одсто гласова да добије половину места у скупштини. И уопште се не бих кладио да би ДС одолео искушењу да тај предлог не подржи. Али, већински избори су, уједно, и најбољи показатељ квалитета кадрова неке странке. Узмите листу посланика ДС и наспрам ње ставите листу посланика СРС и биће вам све јасно. Странка са јаким брендом а слабим кадровима може у пропорционалном систему да узима и 40 одсто места у скупштини. Али, у већинском двокружном систему она може тако лоше проћи у другом кругу да не добаци ни до 20 процената. Можда је управо то проблем?

Било како било, последица јесте да је 35 одсто скупштине блокирано. Са тих 35 процената се не може правити влада, они су зајамчена, вечита опозиција. Само, где је вечита опозиција ту је и вечита власт. А са вечитом владом и вечитом опозицијом – нема демократије. И у томе је невоља са СРС. Они се морају интегрисати да би демократија у Србији успела. А за то је потребно, осим стварне жеље да се преузме одговорност, и прихватање једноставне истине: за странку без озбиљне подршке у елити демократија је једини оквир деловања. Толико драгоцен да та странка сме бити последња која ће тај оквир икада довести у питање.

Политички аналитичар