Трибунал данас пресуђује Станишићу и Жупљанину

Хашки трибунал данас ће изрећи правоснажну пресуду бившим високим полицијским званичницима Републике Српске Мићу Станишићу (61) и Стојану Жупљанину (65), неправоснажно осуђеним за прогон муслимана и Хрвата током рата у БиХ, 1992.

Првостепеном пресудом, изреченом крајем марта 2013, трибунал је Станишића и Жупљанина осудио на по 22 године затвора. Обојица су били проглашени кривим за прогон, убиства и мучење, а Жупљанин је осуђен и за истребљење.

Та кривична дела, пресудом квалификована као злочини против човечности и кршење закона и обичаја рата, била су почињена над муслиманима и Хрватима у БиХ од априла до децембра 1992. На ту пресуду, жалбу су уложила обојица неправоснажно осуђених, али и тужиоци. Станишић и Жупљанин затражили су да буду ослобођени по свим тачкама оптужнице или, алтернативно, да им казне буду у доброј мери умањене.

С друге стране, тужилаштво је у жалби навело да су првостепене казне непримерене почињеним злочинима и да би их требало повећати на 30 до 40 година затвора.

Током рата у БиХ, Станишић је био министар унутрашњих послова Републике Српске, а Жупљанин начелник регионалног центра полиције у Бањалуци.

Неправоснажном пресудом утврђено је да су Станишић и Жупљанин били протагонисти „удруженог злочиначког подухвата у циљу трајног и насилног уклањања муслимана и Хрвата с великих делова територије БиХ”, који би, по том плану, били присаједињени новој српској држави.

Станишић и Жупљанин, по пресуди, „могли су предвидети” да остварење тог циља подразумева почињење злочина над несрпским становништвом, али су ипак дали „значајан допринос” удруженом подухвату. Поред прогона десетина хиљада несрба, међу најтежим злочинима из пресуде су убиства око 200 муслиманских заробљеника на Корићанским стенама на планини Влашић, у августу 1992, те стрељање „више од 100 особа” у „соби број три” логора Кератерм код Приједора у јулу те године.

Та злодела починиле су, по пресуди, полицијске снаге над којим су Станишић и Жупљанин имали ефективну контролу. Они су, међутим, осуђени и за злочине које су починиле Територијална одбрана и паравојске попут „жутих оса” и „белих орлова” које су, како се наводи у пресуди, „крајем маја и почетком јуна 1992. погубили најмање 497 муслиманских заробљеника” у Зворнику.

Током првостепеног суђења и расправе о жалбама, браниоци Станишића и Жупљанина негирали су да је такав удружени злочиначки подухват уопште постојао. Не оповргавајући да су злочини из оптужнице били почињени, обе одбране су, међутим, тврдиле да су за њих одговорни починиоци који су били под командом локалних, општинских, кризних штабова и да Станишић и Жупљанин над њима нису имали ефективну контролу.

Станишић и Жупљанин бранили су се и да, за време рата, нису били на време обавештавани о злоделима, те да су, када би за њих сазнали, чинили све што су могли да истрага буде спроведена, а починиоци кажњени.

Занимљиво је да су браниоци Станишића и Жупљанина у жалби затражили да поступак буде обустављен или поновљен због тога што је у доношењу првостепене пресуде учествовао дански судија Фредерик Хархоф. Неколико месеци пошто је, с пролећа 2013, изречена пресуда Станишићу и Жупљанину, судија Хархоф био је, одлуком трибунала, због пристрасности изузет из већа које је судило Војиславу Шешељу, на захтев оптуженог.

Током жалбеног поступка, браниоци Станишића и Жупљанина тврдили су да Хархофово изузеће са суђења Шешељу чини невалидном и пресуду изречену њиховим клијентима, сугеришући да је дански судија био пристрастан и у том процесу. Тај аргумент, апелационо веће суда је, у тој фази поступка, одбацило.