Tribunal danas presuđuje Stanišiću i Župljaninu

Haški tribunal danas će izreći pravosnažnu presudu bivšim visokim policijskim zvaničnicima Republike Srpske Miću Stanišiću (61) i Stojanu Župljaninu (65), nepravosnažno osuđenim za progon muslimana i Hrvata tokom rata u BiH, 1992.

Prvostepenom presudom, izrečenom krajem marta 2013, tribunal je Stanišića i Župljanina osudio na po 22 godine zatvora. Obojica su bili proglašeni krivim za progon, ubistva i mučenje, a Župljanin je osuđen i za istrebljenje.

Ta krivična dela, presudom kvalifikovana kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata, bila su počinjena nad muslimanima i Hrvatima u BiH od aprila do decembra 1992. Na tu presudu, žalbu su uložila obojica nepravosnažno osuđenih, ali i tužioci. Stanišić i Župljanin zatražili su da budu oslobođeni po svim tačkama optužnice ili, alternativno, da im kazne budu u dobroj meri umanjene.

S druge strane, tužilaštvo je u žalbi navelo da su prvostepene kazne neprimerene počinjenim zločinima i da bi ih trebalo povećati na 30 do 40 godina zatvora.

Tokom rata u BiH, Stanišić je bio ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, a Župljanin načelnik regionalnog centra policije u Banjaluci.

Nepravosnažnom presudom utvrđeno je da su Stanišić i Župljanin bili protagonisti „udruženog zločinačkog poduhvata u cilju trajnog i nasilnog uklanjanja muslimana i Hrvata s velikih delova teritorije BiH”, koji bi, po tom planu, bili prisajedinjeni novoj srpskoj državi.

Stanišić i Župljanin, po presudi, „mogli su predvideti” da ostvarenje tog cilja podrazumeva počinjenje zločina nad nesrpskim stanovništvom, ali su ipak dali „značajan doprinos” udruženom poduhvatu. Pored progona desetina hiljada nesrba, među najtežim zločinima iz presude su ubistva oko 200 muslimanskih zarobljenika na Korićanskim stenama na planini Vlašić, u avgustu 1992, te streljanje „više od 100 osoba” u „sobi broj tri” logora Keraterm kod Prijedora u julu te godine.

Ta zlodela počinile su, po presudi, policijske snage nad kojim su Stanišić i Župljanin imali efektivnu kontrolu. Oni su, međutim, osuđeni i za zločine koje su počinile Teritorijalna odbrana i paravojske poput „žutih osa” i „belih orlova” koje su, kako se navodi u presudi, „krajem maja i početkom juna 1992. pogubili najmanje 497 muslimanskih zarobljenika” u Zvorniku.

Tokom prvostepenog suđenja i rasprave o žalbama, branioci Stanišića i Župljanina negirali su da je takav udruženi zločinački poduhvat uopšte postojao. Ne opovrgavajući da su zločini iz optužnice bili počinjeni, obe odbrane su, međutim, tvrdile da su za njih odgovorni počinioci koji su bili pod komandom lokalnih, opštinskih, kriznih štabova i da Stanišić i Župljanin nad njima nisu imali efektivnu kontrolu.

Stanišić i Župljanin branili su se i da, za vreme rata, nisu bili na vreme obaveštavani o zlodelima, te da su, kada bi za njih saznali, činili sve što su mogli da istraga bude sprovedena, a počinioci kažnjeni.

Zanimljivo je da su branioci Stanišića i Župljanina u žalbi zatražili da postupak bude obustavljen ili ponovljen zbog toga što je u donošenju prvostepene presude učestvovao danski sudija Frederik Harhof. Nekoliko meseci pošto je, s proleća 2013, izrečena presuda Stanišiću i Župljaninu, sudija Harhof bio je, odlukom tribunala, zbog pristrasnosti izuzet iz veća koje je sudilo Vojislavu Šešelju, na zahtev optuženog.

Tokom žalbenog postupka, branioci Stanišića i Župljanina tvrdili su da Harhofovo izuzeće sa suđenja Šešelju čini nevalidnom i presudu izrečenu njihovim klijentima, sugerišući da je danski sudija bio pristrastan i u tom procesu. Taj argument, apelaciono veće suda je, u toj fazi postupka, odbacilo.