Између западних и руских проконзула

„Ако ја идем да гледам фудбалски меч, то не значи да сам тренер, голман или играч. Ја сам тамо само да посматрам. То је иста ситуација.” Овом паралелом амбасадор Кајл Скот покушао је да увери српску јавност да су службеници америчке амбасаде фотографисани на протесту „Не да(ви)мо Београд” – само посматрачи. Бесмислено је, нагласио је амерички дипломата, на основу њихове присутности тврдити да су амерички службеници учествовали у организовању протеста, а текстови у којима се тако нешто тврди, као у „Информеру” у којем је и објављена фотографија двојице америчких дипломата, јесу, каже он – крајње неодговорни.

„Ако иду у колони, то ипак више личи на учешће”, категоричан је један од наших искусних бивших амбасадора, коментаришући за „Политику” шта је прихватљиво понашање страних представника у једној држави. Службеници стране амбасаде, објашњава наш саговорник, могу да посматрају такве догађаје са стране, али не и да буду директни учесници.

„Замислите сада да службеници француске амбасаде у Берлину протестују против немачке владе. То би био скандал. То није нигде записано у дипломатским конвенцијама јер је једноставно незамисливо такво понашање”, наглашава овај дипломата. Такво понашање је заиста незамисливо у Француској или Немачкој, али на Балкану су протеклих деценија амбасадори успели да постану неизбежни учесници у састављању или рушења влада и тако драматично промене дипломатску праксу.

Може ли се уопште очекивати другачије понашање дипломата у земљама чији политичари, како сазнајемо из „Викиликса”, тужакају једни друге у америчкој амбасади? Или чији тужиоци за ратне злочине, као код нас, сматрају нормалним да обавештавају америчке амбасадоре о току поступака које воде, или се пред формирање владе, некако случајно, увек оде и до Москве. Или у којој премијер, као што је то урадио Ивица Дачић 2012, носи немачком амбасадору Хајнцу Вилхелму оригинал свог говора на комеморацији српским жртвама које су стрељали Немци 1941. године у месту Драгинац код Лознице, да би га уверио да је погрешно цитиран и да ништа неприлично није рекао на рачун Немачке.

Саговорник „Политике“ који познаје дипломатску праксу указује да се „још од пада комунизма западни амбасадори понашају као римски проконзули, као алтернативни управљачи земљом”. Тако је, истиче, и код нас и у целом региону, али и у неким другим бившим комунистичким земљама. Онако како су се раније понашали у Африци, Латинској Америци или Азији, сада се понашају и у овом делу света. А последњих година су на сличан начин почеле да наступају и руске дипломате.

То показује, како додаје, не само моћ њихових држава, него и мали углед и статус ових других земаља.

Подсетивши да је амерички амбасадор у Украјини током протеста на Мајдану предводио групе демонстраната, те да су се америчке дипломате и у Македонији ангажовале у подршци опозицији, аналитичар Драгомир Анђелковић је за Танјуг оценио да је данас тако нешто постало скоро па нормално.

„Да сте пре 20 година имали стране дипломате на протестима у некој земљи, то би се третирало као специјална операција страних служби, срачуната на рушење власти”, каже Анђелковић. Или, прецизира, ако говоримо о легитимности утицаја западног или руског фактора на српску политичку сцену – „у модерно време легитимно је много тога што би пре 10–20 година било третирано као нека врста агресије и специјалног рата”.

Да ли због тога што им је то „нешто нормално“ или што су им, као представницима нејаке државе, руке везане, наши званичници ових дана нису ништа рекли. Нису протестовали. Премијер Александар Вучић изјавио је само да су односи Србије и САД добри и стабилни и да се нада да ће бити још бољи. Упитан о учешћу представника америчке амбасаде на протестима поводом Савамале, Вучић је рекао да то не утиче на билатералне односе, да има поверење у америчког амбасадора, а да се у добре намере према Србији уверио и приликом посете Вашингтону. Ни шеф дипломатије Ивица Дачић није ништа предузимао. Само неколико дана раније и он и Вучић су имали разумевања за Скотову нелагодност због Шешељове „недипломатске реторике“ усмерене против њега у Скупштини Србије.

Али на другој страни и сами амбасадори често имају сасвим недипломатску реторику у Србији.  Ранији немачки амбасадор, покојни Андреас Цобел, морао је да се извини, а убрзо је и отишао из Србије, пошто је на једном скупу изјавио да „цена по којој Србија жели да задржи Косово може да значи покретање питања Санџака, јужне Србије и Војводине“. Својевремено се спекулисало и да је Београд морао да напусти бивши амбасадор Велике Британије Чарлс Крофорд, за кога се причало да је после убиства Зорана Ђинђића тражио да премијер буде Небојша Човић, а не Зоран Живковић.

Било је неког гунђања својевремено на изјаву америчког амбасадора Камерона Мантера, који је у јуну 2008. године, у јеку преговора о формирању владе, изјавио да „очекује да ће Србија добити проевропску владу”, али не на том нивоу као када су Словенци 2012. реаговали на изјаву америчког амбасадора Мусомелија да се залаже за „широку коалицију”, као и да се залаже за трећег човека на челу владе, а не за Зорана Јанковића или Јанеза Јаншу. Тадашњи председник Словеније Данило Тирк је критиковао такве речи америчког амбасадора, а словеначки МСП упутио је званичан протест САД због састанака америчког амбасадора са истакнутим члановима тадашње опозиције.

Уочи формирања Владе Србије 2012. године неколико дана је у Београду боравио помоћник заменика државне секретарке САД Филип Рикер. Био је у УРС-у, где су преговоре водили Динкић и Дачић, па онда и у ДС-у и ЛДП-у. Претходни руски амбасадор Александар Конузин се тих дана „похвалио“ да, за разлику од неких других амбасадора, није давао сугестије везане за формирање нове владе Србије. Стигли смо дотле да су врата наших странака у изборној ноћи широм отворена страним дипломатама. Дејвид Мекалистер, известилац Европског парламента за Србију, подсетимо, 24. априла ове године је био у седишту СНС-а, док је Кајл Скот био лоциран у ДС-у.

Поменути Конузин је за део јавности постао звезда у Србији, толико да су писани графити „Конузина за председника”, када је на једном скупу у Београду, због тога што нико није покренуо питање слања косовских цариника на прелазе Брњак и Јариње, поставио чувено питање „има ли Срба у овој публици, бринете ли за судбину својих сународника”. Званичници су оћутали, али када је нешто касније те 2011. говорио на митингу тада опозиционе Српске напредне странке у Нишу, наводећи да је „СНС постао један од главних показатеља расположења грађана Србије“, потпредседник владе Божидар Ђелић је оценио да се Конузин још једном умешао у унутрашњу политику Србије, а Ненад Чанак чак затражио да се протера из Србије. Конузинов наступ на митингу СНС-а Москва је сматрала „нормалном међународном праксом контактирања са различитим политичким снагама”.

Али у Москви, незванично, нису сматрали нормалним то што је, наводно, бивша наша амбасадорка Јелица Курјак симпатисала Путинове противнике, а њена кћерка, како се причало у то време, учествовала на опозиционим протестима. Опет, из Турске је пре три године опозван Душан Спасојевић (сада амбасадор у Атини) између осталог и због тога што је јавно, на „Твитеру”, коментарисао политичке протесте у тој земљи.