Između zapadnih i ruskih prokonzula

„Ako ja idem da gledam fudbalski meč, to ne znači da sam trener, golman ili igrač. Ja sam tamo samo da posmatram. To je ista situacija.” Ovom paralelom ambasador Kajl Skot pokušao je da uveri srpsku javnost da su službenici američke ambasade fotografisani na protestu „Ne da(vi)mo Beograd” – samo posmatrači. Besmisleno je, naglasio je američki diplomata, na osnovu njihove prisutnosti tvrditi da su američki službenici učestvovali u organizovanju protesta, a tekstovi u kojima se tako nešto tvrdi, kao u „Informeru” u kojem je i objavljena fotografija dvojice američkih diplomata, jesu, kaže on – krajnje neodgovorni.

„Ako idu u koloni, to ipak više liči na učešće”, kategoričan je jedan od naših iskusnih bivših ambasadora, komentarišući za „Politiku” šta je prihvatljivo ponašanje stranih predstavnika u jednoj državi. Službenici strane ambasade, objašnjava naš sagovornik, mogu da posmatraju takve događaje sa strane, ali ne i da budu direktni učesnici.

„Zamislite sada da službenici francuske ambasade u Berlinu protestuju protiv nemačke vlade. To bi bio skandal. To nije nigde zapisano u diplomatskim konvencijama jer je jednostavno nezamislivo takvo ponašanje”, naglašava ovaj diplomata. Takvo ponašanje je zaista nezamislivo u Francuskoj ili Nemačkoj, ali na Balkanu su proteklih decenija ambasadori uspeli da postanu neizbežni učesnici u sastavljanju ili rušenja vlada i tako dramatično promene diplomatsku praksu.

Može li se uopšte očekivati drugačije ponašanje diplomata u zemljama čiji političari, kako saznajemo iz „Vikiliksa”, tužakaju jedni druge u američkoj ambasadi? Ili čiji tužioci za ratne zločine, kao kod nas, smatraju normalnim da obaveštavaju američke ambasadore o toku postupaka koje vode, ili se pred formiranje vlade, nekako slučajno, uvek ode i do Moskve. Ili u kojoj premijer, kao što je to uradio Ivica Dačić 2012, nosi nemačkom ambasadoru Hajncu Vilhelmu original svog govora na komemoraciji srpskim žrtvama koje su streljali Nemci 1941. godine u mestu Draginac kod Loznice, da bi ga uverio da je pogrešno citiran i da ništa neprilično nije rekao na račun Nemačke.

Sagovornik „Politike“ koji poznaje diplomatsku praksu ukazuje da se „još od pada komunizma zapadni ambasadori ponašaju kao rimski prokonzuli, kao alternativni upravljači zemljom”. Tako je, ističe, i kod nas i u celom regionu, ali i u nekim drugim bivšim komunističkim zemljama. Onako kako su se ranije ponašali u Africi, Latinskoj Americi ili Aziji, sada se ponašaju i u ovom delu sveta. A poslednjih godina su na sličan način počele da nastupaju i ruske diplomate.

To pokazuje, kako dodaje, ne samo moć njihovih država, nego i mali ugled i status ovih drugih zemalja.

Podsetivši da je američki ambasador u Ukrajini tokom protesta na Majdanu predvodio grupe demonstranata, te da su se američke diplomate i u Makedoniji angažovale u podršci opoziciji, analitičar Dragomir Anđelković je za Tanjug ocenio da je danas tako nešto postalo skoro pa normalno.

„Da ste pre 20 godina imali strane diplomate na protestima u nekoj zemlji, to bi se tretiralo kao specijalna operacija stranih službi, sračunata na rušenje vlasti”, kaže Anđelković. Ili, precizira, ako govorimo o legitimnosti uticaja zapadnog ili ruskog faktora na srpsku političku scenu – „u moderno vreme legitimno je mnogo toga što bi pre 10–20 godina bilo tretirano kao neka vrsta agresije i specijalnog rata”.

Da li zbog toga što im je to „nešto normalno“ ili što su im, kao predstavnicima nejake države, ruke vezane, naši zvaničnici ovih dana nisu ništa rekli. Nisu protestovali. Premijer Aleksandar Vučić izjavio je samo da su odnosi Srbije i SAD dobri i stabilni i da se nada da će biti još bolji. Upitan o učešću predstavnika američke ambasade na protestima povodom Savamale, Vučić je rekao da to ne utiče na bilateralne odnose, da ima poverenje u američkog ambasadora, a da se u dobre namere prema Srbiji uverio i prilikom posete Vašingtonu. Ni šef diplomatije Ivica Dačić nije ništa preduzimao. Samo nekoliko dana ranije i on i Vučić su imali razumevanja za Skotovu nelagodnost zbog Šešeljove „nediplomatske retorike“ usmerene protiv njega u Skupštini Srbije.

Ali na drugoj strani i sami ambasadori često imaju sasvim nediplomatsku retoriku u Srbiji.  Raniji nemački ambasador, pokojni Andreas Cobel, morao je da se izvini, a ubrzo je i otišao iz Srbije, pošto je na jednom skupu izjavio da „cena po kojoj Srbija želi da zadrži Kosovo može da znači pokretanje pitanja Sandžaka, južne Srbije i Vojvodine“. Svojevremeno se spekulisalo i da je Beograd morao da napusti bivši ambasador Velike Britanije Čarls Kroford, za koga se pričalo da je posle ubistva Zorana Đinđića tražio da premijer bude Nebojša Čović, a ne Zoran Živković.

Bilo je nekog gunđanja svojevremeno na izjavu američkog ambasadora Kamerona Mantera, koji je u junu 2008. godine, u jeku pregovora o formiranju vlade, izjavio da „očekuje da će Srbija dobiti proevropsku vladu”, ali ne na tom nivou kao kada su Slovenci 2012. reagovali na izjavu američkog ambasadora Musomelija da se zalaže za „široku koaliciju”, kao i da se zalaže za trećeg čoveka na čelu vlade, a ne za Zorana Jankovića ili Janeza Janšu. Tadašnji predsednik Slovenije Danilo Tirk je kritikovao takve reči američkog ambasadora, a slovenački MSP uputio je zvaničan protest SAD zbog sastanaka američkog ambasadora sa istaknutim članovima tadašnje opozicije.

Uoči formiranja Vlade Srbije 2012. godine nekoliko dana je u Beogradu boravio pomoćnik zamenika državne sekretarke SAD Filip Riker. Bio je u URS-u, gde su pregovore vodili Dinkić i Dačić, pa onda i u DS-u i LDP-u. Prethodni ruski ambasador Aleksandar Konuzin se tih dana „pohvalio“ da, za razliku od nekih drugih ambasadora, nije davao sugestije vezane za formiranje nove vlade Srbije. Stigli smo dotle da su vrata naših stranaka u izbornoj noći širom otvorena stranim diplomatama. Dejvid Mekalister, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, podsetimo, 24. aprila ove godine je bio u sedištu SNS-a, dok je Kajl Skot bio lociran u DS-u.

Pomenuti Konuzin je za deo javnosti postao zvezda u Srbiji, toliko da su pisani grafiti „Konuzina za predsednika”, kada je na jednom skupu u Beogradu, zbog toga što niko nije pokrenuo pitanje slanja kosovskih carinika na prelaze Brnjak i Jarinje, postavio čuveno pitanje „ima li Srba u ovoj publici, brinete li za sudbinu svojih sunarodnika”. Zvaničnici su oćutali, ali kada je nešto kasnije te 2011. govorio na mitingu tada opozicione Srpske napredne stranke u Nišu, navodeći da je „SNS postao jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana Srbije“, potpredsednik vlade Božidar Đelić je ocenio da se Konuzin još jednom umešao u unutrašnju politiku Srbije, a Nenad Čanak čak zatražio da se protera iz Srbije. Konuzinov nastup na mitingu SNS-a Moskva je smatrala „normalnom međunarodnom praksom kontaktiranja sa različitim političkim snagama”.

Ali u Moskvi, nezvanično, nisu smatrali normalnim to što je, navodno, bivša naša ambasadorka Jelica Kurjak simpatisala Putinove protivnike, a njena kćerka, kako se pričalo u to vreme, učestvovala na opozicionim protestima. Opet, iz Turske je pre tri godine opozvan Dušan Spasojević (sada ambasador u Atini) između ostalog i zbog toga što je javno, na „Tviteru”, komentarisao političke proteste u toj zemlji.